Током јучерашњег дана, министар спољних послова Ирана, Али Багери Кани поручио је да Техеран одбија план администрације америчког председника за обуставу ватре у појасу Газе — он појашњава да је Вашингтон у овом случају ”неискрен посредник” будући да наставља да снабдева Израел оружјем.
Багери додаје да уколико је заиста заинтересован за постизање мира, Вашингтон само треба да оконча наоружавање Тел Авива. Том приликом, он је позвао и Савет безбедности УН да искористи ”све своје могућности и потенцијале” да зауставим даља убиства цивила Газе.
Позадина догађаја
На први поглед, ради се о саопштењу које ни мало не одудара од очекиване политике Ирана, што још једном указује на континуитет политике Техерана упркос доласку реформистичког председника на власт. Но, ситуација се може показати нешто сложенијом уколико обратимо пажњу на разлику између позиција Министарства спољних послова под лидерством Багерија и председничке администрације Масуда Пезешкиана.
Свега два дана раније, у свом саопштењу о спољнополитичком курсу, Пезешкиан је најавио ”отварање нових хоризоната” као главни спољнополитички правац своје администрације, а дан касније, приликом разговора са лидером политичког крила Хамаса, Исмаилом Ханијехом, нови председник ислалмске републике ограничио се на прилично протоколарне изјаве осуде скорашњих израелских удара на цивилне циљеве.
Ова дистинкција може указивати на одређену поделу сфера утицаја унутар Ирана — реформистичком председнику препуштена су питања унутрашње политике захваљујући којима је и осигурао победу у другом кругу, док се спољнополитичка питања, и посебно даља координација иранских прокси-снага налазе у јурисдикцији породице Хамнеј — подсећања ради, Али Багери је зет врховног вође Ирана Ајатолаха Алија Хамнеја.
Ова подела, међутим, врло вероватно остаје само формална — као што смо писали раније, Масуд Пезешкиан није искусан политичар, и изузев тренутне подршке урбане средње класе не располаже стварним механизмима политичког утицаја у земљи. Стога, његов примат у унутрашњој политици по свему судећи јесте планска одлука Алија Хамнеја усмерену на стабилизацију унутрашње ситуације и смањење протестног потенцијала.
А Багеријева изјава и позив Савету безбедности УН да делује на првом месту представљају сигнал иранским прокси-снагама да упркос променама у Техерану и доласку слабог председника на власт, у исламској републици и даље постоје силе које имају капацитете и намеру да управљају регионалним процесима и подржавају своју мрежу савезника, без обзира на могуће ставове Пезешкиана.
