Да ли Кина заиста игра активну улогу у иранском програму обнове балистичког арсенала као што тврде западне обавештајне службе? Оваква подршка није искључена, пре свега због дубоке економске симбиозе две земље — Пекинг, према бројним изворима, представља највећег купца иранске нафте, служећи се притом сложеним системом посредничких и нерегуларних трговинских канала који ове трансакције држе подаље од очију јавности, а тако и далеко од америчких санкција.
За Иран, такав аранжман представља кључни механизам стабилизације иначе тешке економске ситуације. За Кину — највећу економију света, али и државу која сопственим резервама не може подмирити енергетску потрошњу — овакав канал набавке јефтиних енергената није ништа мање критичан. Тим пре што иранска нафта, према неким проценама, сачињава између 10% и 17% укупног кинеског увоза.
Због овога, стабилност Исламске републике представља значајан елемент енергетске безбедности Кине и објашњава зашто Пекинг може бити заинтересован за унапређење одбрамбених способности Техерана — посебно у текућем периоду убрзаног проширења сопствених стратешких резерви.
Ехо Венецуеле
Последице евентуалне дестабилизације Ирана по кинеску економију можемо видети и на примеру Венецуеле — иако је нафта из јужноамеричке републике износила свега 4,5% кинеског увоза путем мора, енергетски гиганти Кине, компаније CNPC и Sinopec дугогодишњим инвестицијама осигурале су контролу над укупним залихама од 4,4 милијарде барела на територији Венецуеле — залихама чија је будућност у садашњем тренутку, у најмању руку, упитна.
За Пекинг, евентуално пресушивање иранског канала не би било пука економска непријатност, већ стратешки ударац. Губитак јефтиног и стабилног извора нафте значио би успоравање попуњавања резерви и већу изложеност спољним притисцима — у тренутку када глобално енергетско тржиште постаје све непредвидивије.
