Након што је Техеран објавио о спремности да започне преговоре са Француском у циљу осигуравања обуставе ватре у Либану, либански премијер Наџиб Микати позвао је вршиоца дужности иранског амбасадора у Бејруту и уручио му протестну ноту, напомињући да се ради о мешању у унутрашња питања Либана и покушају да се суверенитет државе стави под патронат Техерана.
Уместо таквог приступа, поручује Микати, Иран би требало да подржи Либан у самосталлној одбрани резолуције 1701 СБ УН која је донета у циљу окончања Другог либанског рата.
Позадина изјава
Овај развој догађаја ипак није толико изненађујући колико се може чинити — званични Бејрут није Хезбола, а о заштити суверенитета Наџиб Микати очигледно брине много више када треба да одбије помоћ Ирана, него на пример када ваздушне снаге Велике Британије, Француске, САД, па чак и Израела слободно делују у либанском ваздушном простору.
Упркос томе, чињеница да је Бејрту упутио Техерану овако оштар демарш, макар то било и по налогу трећих страна, индикативна је у том смислу да указује на процену одређених интересних група да је однос јавности према Хезболи и Ирану довољно измењен да је отворени дипломатски скандал могућ и пожељан у овом тренутку.
Оваква специфична ситуација у либанској јавности последица је, с једне стране, деловања САД и Израела на информационо-пропагандном фронту са циљем подривања поверења у Хезболу и Иран, а с друге стране објективног стања на терену које је у последњим недељама и месецима обележено војном надмоћи Тел Авива и одсуством политичке воље Техерана да се непосредно укључи у сукоб. Другим речима, представе о моћи и одлучности Осе Отопра у сусрету са драматичном регионалном ескалацијом показале су се као блеф.
Донекле сличну ситуацију видимо и у Сирији где је пасивност руских снага у светлу све учесталијих израелских удара допринела паду полуларности Русије у сиријској јавности чиме су се послужили медији такозване сиријске опозиције као што су Horan Free Media блиско повезани са проамеричким регионалним снагама како би допринели јачању антируског расположења.
Све ово још једном показује да је ситуација на Блиском истоку далеко озбиљнија него што се може чинити и у овом тренутку остаје обележена бројним негативним тенденцијама које указују на слабљење позиција како Русије, тако и Ирана, што отвара врата за интензивирање активности Вашингтона који у текућој регионалној кризи види прилику да обнови своју нарушену хегемонију.
