Када је прошлог месеца избио пожар на објекту америчког војно-индустријског компекса у Пенсилванији, специјализованог за производњу артиљеријских граната од 155мм, као и после експлозије у фабрици британске компаније BAE Systems која се бави идентичним задатком, о томе нисмо писали будући да овакве техногене катастрофе нису биле неочекиване.
На крају дана, пред војно-индустријски комплекс колективног Запада постављен је нимало лак задатак драматичног повећања производње са циљем достизања нивоа који нису били ни разматрани деценијама. Овакав притисак на устаљене процесе несумњиво има капацитет да доведе до грешака, а у наменској индустрији, грешке теже да буду прилично експлозивне природе.
Но, како каже познати француски социолог Клод Леви-Штрос, уколико се бесмислица понавља са одређеном правилношћу, очигледно није реч о бесмислици — и мада не постоје јасни критеријуми тога када случајност постаје нешто више, већ трећи инцидент на објекту војно-индустријског комплекса НАТО чланице који се бави производњом муниције за потребе ОСУ наводи нас на размишљање.
Шта се догодило?
Говоримо, наравно, о јучерашњем избијању пожара у фабрици компаније Deihl Metal у Берлину која иако није специјализована само за војну производњу, у тренутку хаварије јесте радила на компонентама за ПВО ракете система IRIS-T који се налази у арсеналу ОСУ.
Поново, повећан притисак на производне процесе који још увек нису адаптирани на нове захтеве и даље остају вероватнији одговор, у овом тренутку не можемо потпуно искључити могућност да се ради о саботажи или диверзији — посебно уколико имамо на уму низ мањих инцидената који су имали далеко неприметније последице, као што је пресецање каблова на британским војним бродовима или паљење викендице директора немачке компаније Rheinmetall.
И уколико се заиста ради о деловању диверзанстких група или специјалиста који делују у тајности, онда ово несумњиво представља повод за оптимизам — на крају дана, колективни Запад дубоко је укључен у сукоб на територији бивше Украјине, али и ударе и терористичке нападе на ”старим” руским територијама и стога, преношење сукоба у земље Запада, макар у овој форми, несумњиво представља према некима недовољан, али свакако адекватан одговор.
Но, уз све то на уму, изводити коначне закључке више је него прерано. За сада нам остаје да видимо да ли ће се низ хаварија на територији НАТО наставити.
