Свега неколико дана након што су се на исти корак одлучили пољопривредници из Пољске, синдикати из Француске, иначе највеће европске извознице пољопривредних производа, такође су изашли на улице, неуспешно покушавајући да блокирају прилазе Паризу и противећи се најавама склапања споразума о слободној трговини између ЕУ и јужноамеричког економског блока MERCOSUR.
Према речима представника протеста, у основи незадовољства француских пољопривредника налазе се изузетно тешки услови изазвани оним што описују као нефер конкуренцију из иностранства, али и преоштре регулативе Брисела које стављају додатан финансијски притисак на иначе угрожен сектор привреде.
Позадина догађаја
Протести пољопривредника у Европи у овом тренутку постали су практично рутински део политичког живота, упркос томе што се ради о снажној индикацији да је прехрамбена безбедност држава чланица ЕУ озбиљно угрожена — и уколико је овај процес започео са масовним увозом украјинских житарица које су се продавале по цени испод тржишне што је практично онемогућило конкуренцију, како сада видимо, то је био тек почетак.
И овде не треба имати заблуда — споразум са блоком MERCOSUR не мора значити да ће земље Јужне Америке остварити приступ европском тржишту тако јачајући сопствене економије. Напротив, сви су изгледи да ће највећи добитници бити мултинационалне компаније, попут Cargill-а са седиштем у САД која уједно представља највећу пољопривредну компанију Бразила и Аргентине, а која је била укључена и у извоз украјинских житарица.
Све ово показује да је за велике мултинационалне компаније ситуација са такозваним ”солидарним” увозом украјинских пољопривредних производа била само начин да испитају ширу стратегију — презаситити тржиште државе производима који се продају по цени далеко испод тржишне, изазвати колапс националне пољопривреде, откупити пољопривредно земљиште по спуштеним ценама и поновити процес. Управо ово догодило се, на пример, у Молдавији.
А, Брисел, скривајући се иза наратива о екологији и одрживом развоју само доприноси проблему, израђујући нове ”зелене планове” који се углавном своде на наметање еколошких такси које мали пољопривредници не могу приуштити, али које не представљају препреку за компаније као што су Cargill или Monsanto. Резултат свега овога је продубљивање зависности Европе од Вашингтона и практична ликвидација прехрамбене безбедности европских држава која све више зависи од воље великих мултинационалних компанија.
