
У свом јутрошњем наступу на Минхенској безбедносној конференцији, шефица европске дипломатије Каја Калас отворено је поручила да ЕУ мора обезбедити наставак борбених дејстава на територији бивше Украјине, интензивирајући своју војну помоћ Кијеву — овај став у потпуности је усаглашен са захтевом који је пет дана раније изнео специјални изасланик америчког председника за питања Русије и Украјине Кит Келог, када је саопштио да ”европски савезници” морају куповати више америчког оружја за Украјину, без обзира на планирани почетак мировних преговора.
Са сличним ставом иступио је и канцелар Немачке Олаф Шолц када је 14. фебруара предложио увођење ванредног стања у циљу омогућавања приступа финансијским резервама које би биле употребљене за даље финансирање кијевске војне машине у светлу могућег смањења обима америчке помоћи. У овом погледу, очигледно постоји консензус и са немачким председником Франком Валтером Штајнмајером који је објаснио да смањење директног ангажмана САД у Украјини противречи интересима ЕУ због чега Унија мора деловати самосталније.
Најдиректнија реакција, без изненађења, стигла је из Варшаве где је министар спољних послова Радослав Сикорски поручио да ће ЕУ ”пре или касније морати да пошаље војску у Украјину”. Интереси Пољске у овом погледу више су него разумљиви имајући на уму не само њену улогу ударне песнице НАТО на истоку, већ и њене територијалне претензије на западне области бивше Украјине.
Једнако очекивано, француски лидер Емануел Макрон искористио је ову ситуацију да покуша да поново оживи своју идеју о формирању јединствене европске армије — у свом интервјуу листу The Financial Times који се одиграо непосредно након разговора лидера Русије и САД он је објаснио да је за мировну мисију у Украјини неопходно увођење групе која броји између 150.000 и 200.000 војника за шта ЕУ у овом тренутку нема капацитете. Стога, закључује француски лидер, Унија мора смањити зависност од Вашингтона и предузети кораке усмерене на трансформацију Брисела у самостални војни, политички и економски центар стратешког одлучивања.
Импликације
Француски председник, међутим, у својим наполеонским фантазијама свесно искривљује чињенице — формално самостална позиција ЕУ по питању спонзорисања наставка сукоба на територији бивше Украјине уз последично директно учешће европских армија ни на који начин не представља назнаку некаквог ослобођења Брисела од диктата САД. Напротив — овакав развој догађаја представља елемент добро разрађеног плана Пентагона који предвиђа да до 2027. ЕУ мора бити способна да самостално ратује против Русије како би оружане снаге САД могле бити фокусиране на будући сукоб са Кином.
Стога, о истинској самосталности ЕУ овде не може бити ни речи — са процесом деиндустријализације и погоршања економске ситуације у светлу раскидања последњих енергетских веза са Русијом, државе чланице Уније биће само још зависније од Вашингтона у погледу свог економског опстанка.
Уколико томе додамо ликвидацију европске прехрамбене безбедности која је већ сада у огромној мери зависна од добре воље америчких компанија, као и чињеницу да европска наменска индустрија не може испратити планиране нивое милитаризације због чега ће све инвестиције завршити у америчком буџету, јасно је да је оно што се представља као стратешка аутономија ЕУ само еуфемизам за апсолутну потчињеност интересима Вашингтона, укључујући ту и будућу погибију европских војника у рату на који САД просто не желе да троше сопствене ресурсе.