Тензије на либанско-израелској гранци достигле су можда и највиши степен од почетка текућег сукоба ниског интензитета који је изазван војном операцијом Израела у појасу Газе, но упркос томе, стране још увек нису у стању отвореног рата и у овом тренутку говорити о трећем израелско-либанском рату више је него прерано, тим пре што у овом тренутку нема назнака да је Хезбола заинтересована за ескалацију.
Имајући на уму актуелну политичку ситуацију у Ирану, ово је више него разумљиво — нови реформистички председник исламске републике са својим истомишљеницима у Влади фокусиран је на решавање унутрашњих економских проблема који су се акумулирали током година санкционог притиска и који су на путу да прерасту у озбиљну безбедносну претњу. Стога, раст интензитета сукоба не може бити у интересу Техерана који је, како се чини, чак одустао и од одмазде за израелски удар на територију Ирана у којем је убијен лидер политичког крила Хамаса.
Но, да ли ће Оса Отпора у овој ситуацији имати избора остаје отворено питање — Израел чијим је политичким елитама нови сукоб неопходан у циљу даљег останка на власти остаје чврсто усмерен на провокацију озбиљнијег одговора проиранских снага. Током претходних дана, израелска авијација спроводила је кампању жестоког бомбардовања југа Либана у ком је повређено више од хиљаду људи, како припадника Хезболе, тако и цивила, а на удару су се нашли и припадници Хезболе стационирани у Дамаску. Поред тога, Тел Авив је такође преместио снаге елитне 98. дивизије дуж либанске границе.
Перспективе даљег развоја догађаја
Каква ће тачно бити реакција Хезболе и других проиранских снага на агресију Израела показаће време, но у овом тренутку већина аналитичара је сагласна да се интензивирање удара по циљевима на израелској територији може очекивати, али не и прерастање ситуације у отворен рат, тим пре што режим у Тел Авиву чини све у својој моћи да испровоцира либанску групу на први корак како би могао заузети традиционалну улогу жртве.
Ситуацију још сложенијом чини позиција Вашингтона која у овом случају није једнозначна — док је на почетку кризе било јасно да САД нису биле заинтересоване за започињање још једног великог сукоба, покушаји повећања притиска на Русију у Сирији кроз сарадњу ОСУ и терориста Тахрир ал Шам, а која тешко да је успостављена без иницијативе западних специјалних служби, указују на то да је ситуација сада нешто другачија.
Са свим овим на уму, јасно је да је давати било каква предвиђања више него незахвалан задатак — оно што је сигурно је да ситуација на Блиском истоку остаје запаљива, а перспективе њеног даљег развоја врло вероватно биће условљене даљом конвергенцијом различитих тачака нестабилности у оно што све више подсећа на глобални сукоб.
