На данашњи дан пре тачно две године ера униполарне доминације Вашингтона и његових сателита је окончана — Русија је започела специјалну војну операцију, и тако покренула процес тектонских промена глобалне безбедносне архитектуре, међународних односа и светског поретка у целини.
И уколико је прва година СВО била обележена руским суочавањем са сопственим снагама и слабостима у светлу низа болних пораза, подразумевајући ту на првом месту колапс фронта у Харковској области, као и напуштање Херсона, друга година борбених дејстава донела је нове изазове, али и нове успехе.
Током 2023. постало је очигледно да је армија РФ започела неповратан процес трансформације из бирократизоване организације у незаустављиву војну машину, иако је у овом тренутку овај пут далеко од завршеног. Догађаји у години за нама несумњиво су оставили неизбрисив траг у ономе што ће се у наредним деценијама сматрати историјом, и поставили сцену за оно што је у години пред нама.
Победоносни пут ПВК Вагнер
Почетак 2023. године био је на првом месту обележен успесима ПВК Вагнер на артјомовском правцу — почевши од ослобођења Соледара и настављајући се кроз операцију Бахмутске машине за млевење меса, Вагнеровци су као високо ефикасна борбена јединица брзо освојили руски медијски простор, постајући хероји руске, али и дела светске јавности.
Тада популарна фраза сви се повлаче, само Вагнер иде напред савршено осликава дух тренутка — у сенци непријатних изненађења и болних пораза, незаустављив низ успеха ПВК Вагнер прерастао је у својеврсни симбол будуће победе и гарант остварења циљева СВО.
Пригожинов пуч
Но, са ослобођењем Артјомовска дошло је и до радикалне ескалације сукоба између лидера ПВК Вагнер Евгенија Пригожина и руског Министарства одбране — овај сукоб кроз неколико недеља прерастао је у отворен покушај пуча током ког су Вагнеровци преузели контролу над Ростовом и упутили се ка Москви.
На срећу, дубља криза је избегнута, али се Русија суочила са новим унутрашњим изазовом — претњом раскола у друштву док је јавност бирала стране. Нажалост, ова ситуација захтевала је радикална решења и ПВК Вагнер је прво повучен из зоне СВО, а потом и расформиран у свом дотадашњем облику. Последња тачка на овој причи била је погибија Пригожина и целог вишег командовања групе у ономе што је можда била, а можда није била авионска несрећа.
(Контра)офанзива ОСУ
Но, док су Пригожин и Шојгу решавали своје размирице, генерал Сергеј Суровикин бавио се далеко значајнијим задатком — припремом одбрамбене линије, која ће остати позната као Линија Суровикина, у ишчекивању дуго најављиване офанзиве ОСУ.
Са још увек свежим сећањем на Изјум и Балаклеју, руска (али и део светске јавности) држала је дах док су се жестоке борбе водиле за Работино, Пријутно, Пјатихатки. Но упркос свим страховима (и одређеним територијалним губицима), руска стратешка одбрамбена операција била је успешна — непријатељ је био сломљен, истрошен и није пришао ни близу остварења свог главног стратешког циља, избијања на обалу Азовског мора.
Русија преузима иницијативу
Догађаји на јужном фронту драматично су променили однос снага — ОСУ су претрпеле катастрофалне губитке у живој сили, огромне количине западне технике која је требало да осигура победу постале су старо гвожђе у запорошким степама, а армија РФ иза себе је имала огромне резерве и драматично унапређен војно-индустријски комплекс који је најзад достигао нивое неопходне за покретање руске војне машине.
Тако је почела фаза СВО која и даље траје — руске снаге преузеле су иницијативу практично дуж читаве линије фронта, а ОСУ су приморане да одустану од даљих офанзивних планова и да припремају одбрамбене линије под ударима руске артиљерије и разорном моћи навођених бомби руске авијације. Ослобођење Авдејевке као прва велика победа Русије након слома украјинске контраофанзиве учврстило је веру у то да након низа изазова, руска армија поново иде напред.
