У последњих свега неколико дана видимо више него интересантну конвергенцију војно-политичких догађаја на источноевропском (СВО) и азијско-тихоокеанском (Тајвански мореуз и Корејско полуострво) фронту текућег геополитичког сукоба.
Док је Народноослободилачка армија Кине спроводила масовне комбиноване војне вежбе око Тајвана, отворено поручујући да се ради о одговору на покушаје тајванске администрације да ”пресече историјске везе” и ”посеје мржњу” између континенталне Кине и Тајвана крећући се путем сепаратизма, у Пекинг је стигао руски министар одбране Андреј Ремович Белоусов који се састао са својим кинеским колегом, али и другим представницима кинеског војног и војно-политичког врха.
А док Северна Кореја преводи своје оружане снаге дуж границе са Јужном у стање највише борбене готовости, минирајући путеве који воде преко границе и наређујући артиљеријским јединицама да буду спремне да изврше могуће наређење отварања ватре, руски председник Владимир Путин затражио је од Руске Думе да размотри ратификацију споразума о свеобухватном стратешком партнерству са Пјонгјангом.
Овоме можемо додати и јучерашњи готово хистерични наступ нелегитимног украјинског председника Володимира Зеленског који је поручио да се Северна Кореја у овом тренутку ”практично укључује у рат против Украјине”, додајући да војна обавештајна агенција кијевског режима ГУР располаже информацијама које указују на то да руски планови за зимску кампању у зони СВО укључују непосредну подршку Пјонгјанга.
Импликације
Док је информације које долазе од кијевског режима могуће довести у питање имајући на уму његову преокупиацију медијским представама, друге наведене чињенице несумњиво указују на врло интересантан низ догађаја који тешко да могу бити сведени случајност — на крају крајева, уколико је Пекинг одлучио да реализује велике и пре свега демонстративне војне вежбе које према саопштењима самог Министарства одбране Кине имају национални значај, састанци са страним званичницима могли су бити одложени макар за један дан.
На сличан начин, лидери Русије и Северне Кореје, Владимир Путин и Ким Џонг Ун сами су потписали споразум о свеобухватном стратешком партнерству још 19. јуна, што значи да је ратификација од стране Думе могла бити затражена у било ком тренутку у претходних готово четири месеца. Стога, зашто баш сада?
Док би говорити о перспективама отварања широког фронта против Запада у овом тренутку готово сигурно било преурањено, није неосновано претпоставити да на овај начин Русија и Кина шаљу Вашингтону поруку да су спремне за овакав развој догађаја — на крају крајева, економски блицкриг против Москве који смо видели на почетку СВО, према мишљењу бројних аналитичара био је усмерен на покушај стварања унутрашње кризе у Русији која би је на један или други начин ”избацила из игре”, остављајући САД довољно маневарског простора да своју пажњу фокусира на Кину.
Уколико прихватимо ову тезу, онда је неуспех пројекта сламања Русије представљао удар на основну стратегију Запада, али и више од тога, он је створио могућност за оно што је за Вашингтон можда и најгори сценарио — истовремени сукоб са Москвом и Пекингом. И демонстрирајући своју спремност за рат на истински глобалном фронту, Русија и Кина заправо примењују изузетно моћан механизам одвраћања.
