Током претходне недеље, извори блиски ОСУ, али и неки представници јединица распоређених у Херсонској области саопштили су о јасним назнакама да се армија РФ припрема за десант преко Дњепра већ у најближој будућности, а са циљем повратка контроле над Херсоном пред даљу офанзиву ка ободима области — у прилог овоме, како се тврди, говори значајно интензивирање деловања руске артиљерије, али и покрети извиђачко-диверзантских група армије РФ које су у рејону насељеног пункта Аљошки заузеле простор око Антоновског моста.
Било да се ради о режиму тишине или нечему другом, у овом тренутку у руским изворима не налазимо потврду повећане активности у Херсонској области, а тим пре припреме за велику офанзивну операцију — но, ово свакако није нешто што би било јавно објављено.
Док је у овом тренутку јасно да само мали број људи са сигурношћу зна који су планови Русије у погледу борбених дејстава у рејону Херсона (и ти људи, сигурно, немају Телеграм канале), можемо размотрити чињенично стање на терену и указати на различите факторе који утичу на начелну вероватноћу покретања десантне операције.
Ситуација на терену
Они који прате ситуацију у зони СВО од почетка могу се сећати да је повлачење руских снага из Херсона на јесен 2022 на првом месту било повезано са причињавањем значајне штете Антоновском мосту који је представљао једину логистичку везу са позадином на другој обали Дњепра — и ова ситуација није се променила ни данас. Другим речима, уколико би армија РФ заиста извела десант преко реке и учврстила се на другој обали, она би се суочила са истим озбиљним проблемима који су је приморали да одступи пре више од две године.
Извођење десанта било би једнако изазовно из више техничких разлога — између зоне уверене руске контроле и обале Дњепра налази се релативно широк појас мочвара, речних острва и веома неприступачног и изазовног терена преко ког је кретање технике немогуће без понтонских мостова. Чак и десант на чамцима могао би се показати као проблематичан због неопходности маневрисања кроз пловне путеве што би непријатељу дало више него довољно времена да примети покрет и отвори ватру.
Притом, ”руска” обала Дњепра уједно је и нижа обала, и то углавном за неколико десетина метара што не само да олакшава задатак непријатељским извиђачима већ и чини ма какав покушај десанта армије РФ истовременим ударом на узвишење, чинећи планирање и спровођење операције утолико сложенијим.
Све ово не значи да је оваква операција немогућа, али указује да би за њено успешно извођење била неопходна сразмерно велика тактичка група која ће у својим редовима имати већи број елитних инжењерских јединица кадрих да реше проблем брзог проласка кроз непроходни терен, преласка Дњепра и каснијег успостављања стабилне логистике у више него изазовним условима. А, кретање овакве групе и огромне количине технике неопходне за реализацију таквог сценарија тешко да би прошло неопажено.
Стога, сви су изгледи да, нажалост, повратак Русије у Херсон не можемо очекивати у блиској будућности, а наводи који се појављују у непријатељским изворима врло вероватно представљају случај ”у страху су велике очи” — Херсонски правац за ОСУ након окончања битке за насељени пункт Кринки сматра се релативно стабилним и безбедним, а непријатељске јединице стациониране ту које добијају вести са много активнијих праваца фронта плаше се могућег активирања борбених дејстава и доласка у ситуацију сличну оној у којој се налази гарнизон ОСУ у Курахову.
