Иако су насилни протести у Ирану утихнули након одлучне реакције власти, ситуација у земљи далеко је од стабилне — ублажавање реторике Вашингтона није праћено смањењем тензија на терену. Војни сателити САД настављају са интензивним осматрањем положаја ПВО у близини границе са Ираком, а упркос евакуацији људства и технике са бројних блискоисточних база, амерички офанзивни капацитети пребацују се у зону могућих борбених дејстава.
Носач авиона USS Theodore Roosevelt пре два дана је прошао кроз Аденски залив, а USS Abraham Lincoln започео је пловидбу преко Индијског океана са крајњим одредиштем у Персијском заливу где ће стићи наредне седмице.
Оваква ситуација на терену у значајној мери подсећа на америчке војне активности у Карипском мору у предвечерје проглашења операције Southern Spear која је и сама представљала увод у енергетску блокаду Венецуеле, а потом и операцију киднаповања Николаса Мадура са последичним постављањем послушнијих лидера на чело земље.
Хапшења реформатора у Ирану
На могуће планове Вашингтона да реализује венецуелански сценарио у Ирану указује и јучерашња информација о хапшењима Хасана Роханија и Џавада Зарифа, бившег председника и министра спољних послова који су познати по својим контроверзним прозападним ставовима.
Њихово уклањање из политичког живота Исламске републике указује на то да војно-политички врх и обавештајне службе имају разлога да верују да су ови појединци могли бити укључени у планове свргавања актуелних власти и промене ширег политичког система Ирана.
Зашто је Вашингтон одустао од својих првобитних планова?
Иако се званични Техеран и даље суочава са значајним притисцима, Вашингтон и оне снаге заинтересоване за дестабилизацију земље у претходним данима суочили су се са низом неуспеха — не само да је радикализација протеста успешно заустављена пре него што је доведена до критичне тачке, већ се и безбедносни апарат Ирана овог пута показао далеко спремнијим за ескалацију него што је то био случај у јуну.
У ноћи између 14. и 15. јануара када су бројни аналитичари очекивали почетак америчке агресије, Иран је превентивно затворио ваздушни простор, превео ваздушне снаге и Централну команду у ПВО у стање највише борбене готовости и подигао ловце у ваздух у мисији патроле дуж западних граница — тако лишавајћи САД прилике за изненадни напад.
Покушаји увођења наоружаних курдских група из Ирака такође су пресечени захваљујући дојави турских обавештајаца који су омогућили Корпусу чувара исламске револуције да пресретну и ликвидирају ове групе пре него што су оне могле извршити задатке који су им поверени.
Импликације
Без шансе за муњевито брзу и гарантовано успешну операцију каква је спроведена у Венецуели, Вашингтон је, у најмању руку, одложио почетак агресије до завршетка реструктуирања својих снага у региону.
Војне базе на Блиском истоку које представљају статичне и стога релативно лаке циљеве иранске одмазде у великом броју случајева сведене су на технички персонал док се као главне офанзивне снаге појављују високо покретљиве и добро заштићене морнаричке ударне групе.
Све ово показује да војна операција против Ирана и даље остаје на столу — иако Вашингтон покушава да пронађе начин да спречи њену ескалацију у дугорочни сукоб који би довео до блокаде капацитета и последичног одлагања планова на другим стратешким правцима.
