У часовима након окончања јучерашњег протеста, бројни медији, како они главног тока, тако и они алтернативни пренели су вест о томе да је полиција током 15 минута тишине за страдале у Новом Саду применила звучни топ (Long Range Acoustic Device) — специјално акустично средство намењено за разбијање демонстрација путем емитовања болно високих фреквенција или просто болно снажног звука јачине до 160 dB мерено на метар од извора.
Објављени снимци, међутим, нису конзистентни — на неким од њих можемо чути звук налик на експлозију, док на другим није могуће чути ништа. Потоњи су тумачени као доказ употребе оних звучних топова који делују на вишој граници опсега фреквенција које може чути људско ухо због чега могу бити незабележени микрофоном мобилних телефона.
Анализа снимака
Посматрајући ове снимке, међутим, можемо приметити неколико интересантних чињеница — на првом месту, на сваком од њих можемо видети учеснике протеста како усмеравају поглед ка одређеном правцу и анализирају ситуацију око себе пре него што реагују бежећи.
Друго, разилажење масе на свим овим снимцима видно почиње на једној тачки одакле се постепено и линеарно шири — оваква реакција није конзистентна са брзином звука од 1.224 километара на сат која би осигурала да из угла посматрача реакција изгледа синхроно и тренутно.
Закључак
Узевши све ово у обзир, и додајући томе чињеницу да смо и сами забележили неколико инцидената током којих су мање групе деловале координисано, изазивајући панику и позивајући окупљене да беже, сматрамо да је употреба система LRAD мало вероватна и да на објављеним снимцима пре видимо ланчану реакцију која је покренута од стране мањег броја појединаца.
У условима великог броја окупљених који долазе са ограниченом видљивошћу и смањеним могућностима самосталне процене шире ситуације, реакција других људи на могућу опасност представља изузетно моћан психолошки сигнал на који, потпуно природно, реагујемо огледалски.
Ово у потпуности објашњава снимке наводне употребе звучног топа — једна група појединаца почиње да бежи, они који се налазе око њих почињу да чине исто, што покреће ланчану реакцију која се шири кроз масу.
Истовремено, ова теорија објашњава и снимке на којима видимо појединце који не реагују на панику — овде, густина учесника далеко је мања, што значи већу видљивост, самоуверенију процену ситуације, а тако и мање изгледе за огледалску реакцију.
