Смрт Ебрахима Раисија и Амира Абдолахијана означила је нестанак "старе гарде" иранске политике, а сва моћ у држави сада се налази у рукама породице Хамнеј. Импликације за будућност Ирана могу бити веома значајне.

Док смо о могућим последицама трагичне погибије високог лидерства државе, укључујући ту и председника Ебрахима Раисија по унутрашњу ситуацију у Ирану већ писали из угла могућих покушаја дестабилизације унутрашње ситуације у светлу предстојећих ванредних избора, постоји и други аспект који може имати далеко озбиљније дугорочне последице.

Ради се о томе да је покојни председник Раиси био највероватнији кандидат за будућег врховног вођу Ирана — сада, ситуација се драматично променила и у овом тренутку практично једини могући наследник Ајатолаха Алија Хамнеја нико други до његов син Моџтаба Хамнеј.

Зашто је ово значајно?

Док уважени руски Телеграм канал Рыбарь даје детаљан преглед унутрашње политике Ирана и сложених односа између породица Хамнеј и Хомеини који топло препоручујемо, на овом месту издвајамо оно најзначајније.

А то је на првом месту чињеница да са смрћу Ебрахима Раисија, породица Хамнеј има апсолутну контролу над Ираном — долазак Моџтабе Хамнеја на место врховног вође у овом тренутку готово је известан и то у не тако далекој будућност (његов отац ипак је сада у својој 84. години), на место вршиоца дужности министра спољних послова ступио је Али Багери, иначе зет Алија Хамнеја који ће одиграти значајну улогу и у избору будућег председника који ће, по свему судећи, бити лојалан породици Хамнеј.

Оно што је овде од посебног значаја је то што су творци савремене суверенистичке политике Ирана били управо покојни Ебрахим Раиси и Амир Абдолохијан, као и Али Шамхани који се суочава са оптужбама за корупцију. Такозвана ”стара гарда” уклоњена је из политичког живота земље.

Но, шта све ово значи? Ситуација добија знатно другачију конотацију уколико у обзир узмемо чињеницу да је Моџтаба својевремено одиграо кључну улогу у довођењу на власт прозападног Махмуда Ахмадинежада, али и уколико узмемо у обзир његову необичну посету Гватемали у октобру прошле године — држави која представља једно од упоришта Вашингтона у Централној америци, а у којој је, званично, присуствовао научном симпозијуму.