Могућност признања независности Сомлалиенда и последичне легитимизације сецесије од Сомалије од стране САД поново се појављује у медијима, овог пута долазећи директно од политичког врха самопроглашене републике који тврди да Вашингтон разматра формирање војне базе на територији исте — ради се о кораку који би званична Харгеиса радо прихватила. И јасно је зашто — иако би ово значило претварање Сомалиленда у амерички сателит на Рогу Африке, сепаратистичке структуре могле би рачунати на подршку САД у стицању међународне легитимизације.
Позадина догађаја
И мада из Вашингтона за сада нема коментара на ове наводе, постоје индикације да Вашингтон разматра овај сценарио већ неколико месеци — још у јуну, неколико европских медија објавило је о преговорима између затворених врата на којима су америчке власти предложиле Етиопији признање независности Сомалиленда у замену за подршку Адис Абебе побуњеничким снагама у грађанском рату у Судану у ком легитимне државне власти имају нескривену подршку Русије и Ирана.
Стога, за Вашингтон ово представља прилику да реши неколико проблема једним ударцем — искористи Етиопију да оснажи позиције антируских снага у Судану, али и продуби свој утицај у Адис Абеби која се традиционално сматрала руским савезником у региону. А, док су етиопске власти заинтересоване за независност Сомалиленда из примарно економских разлога — почетком године, вођени су разговори о изнајмљивању луке Бербера и 20 околних километара обале Црвеног мора Етиопији — за САД појављивање нове државе на Рогу Африке интересантно је примарно из војних разлога.
Како је Вашингтон дестабилизовао Сомалију
У првој половини године, када су вођени разговори о евентуалном продужетку мировне мисије Афричке уније у Сомалији, инострани партнери у виду Вашингтона и Брисела одлучно су иступили против овог предлога упркос молбама и самог Могадиша и околних држава чији су лидери упозорили да ће повлачење миоровњака омогућити долазак исламиста на власт који оружане снаге Сомалије не могу самостално спречити.
Но, колективни Запад реализовао је своју стратегију саботаже мировне мисије, остављајући тако САД као јединог страног партнера Сомалије који може осигурати даљи опстанак земље и тако успоставити потпуну конролу над истом. Но, враг је однео шалу — филијале како Ал Каиде (Ал Шаб), тако и Исламске државе у Сомалији рапидно су обновиле своје капацитете, а на Рогу Африке појавили су се нови актери у виду Турске и Египта који имају сопствене интересе у разореној држави. Поред тога, званични Могадиш исказао је спремност за продубљивање сарадње са Русијом што је довело у питање претпоставку Вашингтона о једноставној контроли над земљом.
Све ово чини реализацију пројекта независног Сомалиленда једноставнијом, али и исплативијом за САД од покушаја успосављања контроле над читавом Сомалијом — Сомалиленд већ сада представља најбезбеднији и најстабилнији федерални субјекат земље, и као такав уз минимални ангажман може бити претворен у америчко упориште у региону. Тим пре што Вашингтон у случају Сомалије мање интересује пројекција моћи у Африци (за ову сврху спроводи се кампања подривања суверенитета Етиопије), а више осигуравање америчког војног присуства у Црвеном мору, односно у Аденском заливу и дуж обала Јемена — као и задржавање тог присуства чак и у случају колапса сомалијске државности.
