Упркос помпезним саопштењима новог лидера Сирије Абу Мухамеда ал-Џавланија о некаквом успеху такозване сиријске револуције и светлој будућности пред земљом, ситуација на терену након пада владе Башара Асада није би близу стабилне — док се Израел занима уништењем војних, индустријских и научних потенцијала некадашње Сирије, протурска СНА наставља да спроводи операције против различитих курдских група, потискујући их преко реке Еуфрат која у овом тренутку функционише као de facto граница између територија под контролом СНА и Тахрир ал Шам и оних под контролом СДС.
Притом, сада већ многобројни извештаји о колонама турске војне технике дуж сиријске границе, са неким наводима о њиховом преласку граничног прелаза Џараблус, те уклањању раније постављене ограде на линији Тел Абјад – Аин ал Араб указују на високу вероватноћу скорог почетка дуго најављиване офанзивне операције Анкаре усмерене на потискивање курдских снага из приграничних регија Сирије — како ће ова операција бити спроведена, имајући на уму чињеницу да се пре свега два дана оружане снаге САД заузеле некадашњу руску војну базу у Аин ал Арабу остаје отворено питање.
Могућност договора СДС и Тахрир ал Шам
Додатна потешкоћа за реализацију турског плана може произаћи из евентуалног договора између нових сиријских власти, већински сачињених из лидера терористичке Тахрир ал Шам, и курдских СДС — према писању неких локалних медија, две стране већ су отпочеле преговрони процес који би требало да доведе до постизања политичког договора о укључивању тзв Аутономне администрације северне и источне Сирије у нову владу.
Према саопштењу главнокомандујућег СДС Мазлума Абдија, курдска група признала је нову владу као легитимну и спремна је да формално пошаље своју делегацију у Дамаск, подижући тако односе на виши ниво — овакав сценарио није немогућ, посебно због тога што би он несумњиво ишао на руку Вашингтону који би истовремено и спречио сецесију источне Сирије која би изазвала не само агресивну реакцију Турске, већ и могућу експлозију сепаратизма у Ираку, и осигурао контролу над сиријским нафтним пољима посредствој својих прокси-снага.
Но, ни овакав развој догађаја не можемо сматрати извесним — у редовима СДС већ видимо одређену фрагментацију и појављивање различитих струја. Неке од њих, углавном састављене од арапских племена које живе на простору источно од Еуфрата отворено су подржале Тахрир ал Шам и иступиле против даљег опстанка курдске аутономије. На овом простору појавиле су се и бројне нове групе (мада више него ограничене у свом стварном утицају) које почињу да делују као својеврсна опозиција курдским СДС и није искључено да нова влада у Дамаску може искористити ове струје да оправда војно решење курдског питања.
Руске базе између Турске и ЕУ
Иако ограничене територије око руских база у Тартусу и Латакији у овом тренутку остају својеврсна оаза стабилности у врло турбулентној ситуацији, оне нису изузете од тренутне борбе за утицај — колико јуче, шефица европске дипломатије Каја Калас поручила је да је ликвидација војног присуства РФ основни предуслов за успостављање дијалога између Брисела и (новог) Дамаска.
Из Анкаре, међутим, као одговор стигла је порука да Русија врло вероватно неће напустити Сирију, те да је Турска спремна да пружи Москви неопходну подршку за даље деловање у земљи — овде, међутим, не треба имати никаквих илузија. Турској апсолутно није стало до опстанка руских база на простору који је Реџеп Тајип Ердоган већ описао као не само бившу, већ можда и будућу провинцију Отоманског царства, ради се просто о врло погодној полузи утицаја којом се Анкара служи да покаже да је управо она, а не ЕУ, центар моћи који ће одредити будућност Сирије.
