О свој озбиљности тренутне ситуације на Блиском истоку говори и данашњи наступ представника Русије на платформи Савета безбедности УН Василија Небензје — недвосмислена подршка Ирану и, у значајној мери, читавој Оси отпора, као и осуда израелске агресије коју смо могли чути сведочи о глобалној природи текућих догађаја која произилази из преклапања, али и сучељавња различитих интереса у стратешки битној регији.
Наставак реализације пројекта Великог Блиског Истока
За Вашингтон, агресивна и експанзионистичка политика Израела који је притом дубоко зависан од војне помоћи САД представља механизам насилног успостављања регионалне доминације и то туђим рукама — на мети Тел Авива налазе се све оне војно-политичке силе које иступају против америчког империјализма.
Другим речима, подржавајући агресивну владу Бенјамина Нетанјахуа, Вашингтон практично наставља са реализацијом пројекта Великог Блиског Истока који подразумева успостављање контроле над државама Северне Африке, арапског света и Персијског залива у складу са хладноратовском реинтерпретацијом теорије континенталног обода (rimland) Николаса Џона Спикмена која тврди да онај ко контролише овај стратешки простор контролише будућност Евроазије.
У пројекту Великог Блиског Истока ове идеје неодвојиве су од концепта петродолара и неопходности успостављања контроле над блискоисточном производњом енергената која има удео од запањујућих 31.5% у укупној глобалној производњи — другим речима, ради се о наставку исте оне политике чије су можда и највеће жртве биле Ирак Садама Хусеина и Либија Муамера Гадафија.
Блиски исток и мултиполарност
Да је Русија спремна да и вољна да се супротстави пројекту Великог Блиског Истока постало је јасно још давне 2015 године када су руске снаге ушле у Сирију на позив легитимног председника Башара Асада, но интерес Москве не завршава се овде — агресивна политика Израела пред којом међународно право и Савет безбедности УН остају паралисани представља директан изазов концепту мултиполарног светског поретка који Русија са својим савезницима, међу којима је и Иран (на првом месту захваљујући одлучној политици покојног Ебрахима Раисија) покушава да изгради.
Стога, праведно разрешење текуће кризе, али и евентуално формирање суверене Палестине у границама утврђеним на платформи Уједињених нација 1967 представљају неке од кључних задатака који стоје пред међународном заједницом устројеном на принципима мултиполарности, неприкосновености међународног права и одлука СБ УН, као и једнакости суверених држава уз узајамно поштовање црвених линија. Све ово стоји у оштрој супротности не само са позицијом Бенјамина Нетанјахуа, већ и широм експанзионистичком политиком ционизма.
Импликације
Све ово значи да оно што се на први поглед чини регионалним питањима има далеко шире глобалне импликације што повлачи интересе и директно ангажовање највећих светских сила — геополитичке позиције како Русије, тако и САД осигуравају да ће даљи развој догађаја на Блиском истоку несумњиво бити смештен у контекст конфронтације различитих погледа на будућност светског поретка и непомирљивих стратешких циљева.
Ситуација је утолико сложенија уколико у обзир узмемо и интересе регионалних сила које такође делују у складу са својим ширим циљевима — поред израелског ционизма, ту можемо поменути и неоосманске амбиције Турске, као и позиције Ирана и Осе Отпора. А, као што је досадашња турбулентна историја региона показала, континуирани сукоби и нестабилности представљају плодно тле за рапидно јачање недржавних војно-политичких актера као што су Исламска држава или самопроглашена курдска Рожава.
Стога, јасно је да једноставних решења за тренутну ситуацију на Блиском истоку нема — гордијев чвор геополитичких интереса, идеологија и амбиција тешко да ће бити пресечен, и пред нама се готово сигурно налази нова ера сукоба и дестабилизације.
