Са свега неколико часова до почетка друге рунде преговора између Ирана и САД уз посредништво Омана, све укључене стране иступиле су у јавност на један или други начин демонстрирајући одсуство поверења, али и озбиљне сумње у ма какав конструктиван исход текућих преговора — о овоме је посебно отворено говорио шеф дипломатије исламске републике Саид Абас Арагчи када је довео у питање ”истинске мотиве и намере Вашингтона”.
И мада ни један од чланова иранског преговарачког тима није открио друге детаље, о разлозима забринутости у Техерану можемо сазнати из скорашњег саопштења Корпуса чувара исламске револуције у ком се питања иранског ракетног програма, као и ”регионалног утицаја” (што се врло вероватно односи на иранске прокси-снаге у регији) дефинишу као црвене линије које не смеју бити предмет преговора.
Више је него интересантно да смо веома слично саопштење могли чути и од министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова који је поручио да иранско-амерички преговори ”не смеју бити оптерећени не-нуклеарним питањима” будући да би таква позиција могла допринети израњању ”веома ризичне ситуације”.
Индикативна саопштења, међутим, стижу и са друге стране — тако је шеф Међународне агенције за нуклеарну енергију, Аргентинац Рафаел Гроси поручио да Иран већ у овом тренутку има довољно материјала за неколико нуклеарних бомби, те да Техеран у овом тренутку није далеко од тога да постане нуклеарна сила. Убрзо након овог саопштења, власти Француске објавиле су забрану путовања у Иран за све своје грађане.
Импликације
Иако јавно доступне информације у овом тренутку остају више него ограничене, саопштења различитих званичника указују на то да САД покушавају да искористе преговоре о нуклеарном споразуму, како би приморале Техеран на додатне уступке који се тичу других сфера, укључујући ту на првом месту веома напредан и ефективан ракетни програм, али и односе са проиранским паравојним снагама где би основни интерес Вашингтона несумњиво био обустава испоруке напредног иранског наоружања и технологија у Јемен где америчка морнарица и авијација спроводе војну агресију против проиранских Хута.
На овај начин, администрација Доналда Трампа покушава да реши последња акутна питања на Блиском истоку и тако осигура не само безбедност за своје савезнике у Тел Авиву, већ и релативно стабилну ситуацију која би омогућила најављено повлачење дела америчких војника из база у Сирији и Ираку.
Овде, међутим, не треба имати илузија — САД нису заиста заинтересоване за стабилан Блиски исток, колико само за одржавање статуса кво који би им омогућио да преусмере своје ресурсе на азијско-тихоокеански регион уз увереност да ће Израел бити у стању да самостално делује у складу са америчким интересима. Идентично улози која је намењена Европи у односу према Русији.
С друге стране, чињеница да је Корпус чувара исламске револуције одлучио да иступи у јавност са самосталном поруком о црвеним линијама указује на растуће унутрашње неповерење између реформистичких и конзервативних снага исламске републике — чини се да на страни конзервативаца постоји одређена забринутост да ће администрација Масуда Пезешкиана у својој тежњи ка компромису пристати на уступке који могу неповратно нарушити војне капацитете републике.
Све ово чини предстојеће преговоре више него неизвесним и у овом тренутку нема никаквих гаранција да се обе делегације сутра неће вратити празних руку, водећи регионалну ситуацију корак ближе великом сукобу.
