Пише: Радомир Јеринић, уредник канала Рог Слободе
Иако се тренутно не може категорички тврдити да је Арктик постао нови фокус глобалне геополитичке напетости, као што је случај с неким другим стратешки важним регионама, из прошле године се несумњиво могу уочити значајне припреме Запада, предвођеног САД-ом, за преузимање стратешке иницијативе и потенцијалну милитаризацију поларних региона.
Ток догађаја
Током прве половине године, САД и њихови савезници наставили су са реализацијом бројних војних вежби у области изнад поларног круга, процењујући своје способности и ограничења. До средине марта, Пентагон је покренуо специјализовани програм обуке за јединице које ће се припремити за операције у екстремним условима хладноће. До јула је објављена такозвана арктичка стратегија Вашингтона, у којој је поларни регион дефинисан као место конкуренције, с нагласком на потребу да САД и њихови савезници буду спремни да одговоре на изазове који се појаве.
Како би убрзали укључивање својих савезника, САД су организовале војне вежбе на Аљасци у оквиру НАТО блока. Такође су започеле неформалне разговоре о могућности формирања арктичког аналога АУКУС блока, који би омогућио САД-у да својим савезницима, посебно Канади, пренесу технологије потребне за пројекцију моћи у поларном кругу, укључујући и нуклеарне подморнице, што је у априлу истакнуо канадски премијер Џастин Трудо.
На крају године, појавили су се знаци обнављања америчког интересовања за војно присуство на Гренланду. Док је председник Доналд Трамп отворено изражавао спремност да купи Гренланд од Данске, администрација Џоа Бајдена је изабрала индиректнији приступ, настављајући преговоре с Данском и локалним властима о формирању нових извиђачких база дуж обала острва.
Разлог фундаменталне битности региона
Арктички регион, иако и даље делимично неистражен, препознат је као важан извор неискоришћених природних ресурса, нарочито нафте, природног гаса и морског живота. Истовремено, ова област има историјску репутацију као потенцијално жариште за сукоб великих сила.
Русија је дуго задржавала доминантну позицију у овом региону, али проширење НАТО-а ка северу натерало је Москву да значајно повећа своје војне капацитете. Растућа кинеска суперсила такође показује све веће интересовање за Арктик, док је Индија, упркос својој географској удаљености, успоставила своје присуство у овом делу света.
У контексту све већих геополитичких тензија између Сједињених Држава, Русије и Кине, ова два противника су започела интензивнију сарадњу и координацију у вези са арктичким питањима. Регион обухвата више од једне шестине Земљине копнене масе, а његова географија карактерише огромна пространства плутајућег леда, са дебљином која на неким местима може достићи и 20 метара. Процене указују да се у Арктику налази скоро 22% неоткривених светских резерви нафте и природног гаса, при чему Русија поседује више од половине тих ресурса, док Норвешка учествује са 12%.
Повећана индустријализација и растуће емисије угљен-диоксида и других гасова стаклене баште довели су до брзог топљења ледене покривке. У 2024. години минимални обим арктичког морског леда био је 4,28 милиона квадратних километара, што је за 1,8 милиона мање од дугогодишњег просека, а прогнозе су да би Арктик могао потпуно остати без леда током лета до 2040. године.
Ово топљење има дубоке последице, попут подизања нивоа мора, што представља претњу за острвске територије и обалне градове. Климатскe промене и глобално загревање постале су централне теме међународне дискусије, као што је то било и на недавном форуму ЦОП29 у Бакуу.
Арктик се разликује од Антарктика, који је подвргнут међународним уговорима из 1959. године који дозвољавају само мирољубиве активности. Насупрот томе, за Арктик не постоји такав свеобухватан међународни споразум. Арктички савет, основан 1996. године, регулише односе у оквиру арктичких земаља, али земље посматрачи, попут Индије, морају да се придржавају принципа суверенитета и јурисдикције арктичких држава.
Војни присутност у Арктику није новост; Русија и САД већ дуго имају војне базе и надзорне системе у овом региону, укључујући и нуклеарне капацитете. Такође, Русија већ годинама користи ледоломце на нуклеарни погон у овом делу света, што је постало све важније у контексту растуће геополитичке конкуренције.
Један од најзначајнијих аспеката Арктика је отварање нових поморских путева услед топљења леда, што би могло да трансформише глобалну трговину. Главне руте, као што су Северни морски пут, Северозападни пролаз и потенцијални Трансполарни морски пут, смањују време путовања и повећавају трговински потенцијал региона.
Русија има амбициозне планове за развој Северног морског пута и потврђује своје право на суверенитет у овом делу света. Проблематична је, међутим, контроверза око статуса СМП-а, са САД и њеним савезницима који инсистирају на слободном транзиту.
Кина и Индија такође настоје да прошире своје утицаје у Арктику. Кина се позиционира као „блиска арктичка држава“, са значајним инвестицијама у истраживачке капацитете и инфраструктуру, док Индија, уз своје присуство на Свалбарду и укључивање у руске енергетске пројекте, тежи да постане значајан играч у овом региону.
Перспективе за 2025. годину
Иако геополитичка ситуација остаје веома нестабилна, чини се да неће доћи до значајнијег пораста напетости у арктичкој регији у наредној години. Колективни Запад тренутно заостаје за Русијом, како у погледу броја војних база у поларном кругу, тако и у смислу искуства војних јединица и специјализоване опреме неопходне за ефикасну пројекцију моћи.
Све указује на то да ће САД и њихови савезници бити фокусирани на исправљање ових недостатка, као и на освајање стратешких позиција, укључујући и Гренланд, пре него што се упусте у директне конфронтације. Међутим, то не искључује могућност повећања напетости у другим морима као што су Балтичко, Северно, Баренцово и Берингово, где ће Запад настојати да ограничи маневарски простор Русије и успостави контролу над прилазима Арктику.
Како Русија посматра ситуацију
Русија остаје уверена у своју војну надмоћ на крајњем северу. Фокус је пре свега на даљем развоју Северног морског пута, који је у 2024. години оборио рекорде у транспорту робе. Улагања у овај инфраструктурни пројекат не само да доприносе руском буџету, већ омогућавају брз развој северних обала. У случају додатног заоштравања ситуације у Арктику, овај пројекат може постати кључни механизам за брзо формирање нових лука или претварање цивилних објеката у војне, као и за смањење зависности од пловних путева које контролишу снаге НАТО-а.
Пошто Арктик представља важну геополитичку арену, где су сукоби великих сила све чешћи, регион остаје кључан фактор у глобалној стратешкој игри.
