Тренутни протести пољопривредника који потресају Европу само су још једном довели у жижу јавности проблем украјинских житарица које се продају далеко испод тржишне цене, тако чинећи европске пољопривреднике неконкурентним на унутрашњем тржишту.
Но, ово доводи до занимљивог питања — како украјинске житарице достижу овако ниске цене? Имајући на уму катастрофалну економску ситуацију и све последице текућег оружаног сукоба по трошкове обрађивања земље, како је овако нешто уопште могуће? Одговор је неочекивано једноставан — украјинске житарице нису заиста украјинске, већ америчке.
Како Вашингтон преузима контролу над прехрамбеном индустријом Европе?
Према добро документованим договорима склопљеним између Кијева и различитих америчких компанија, могуће је закључити да се чак 40% обрадиве земље на територији бивше Украјине налази у власништву три америчке компаније — Cargill, Monstanto и DuPont.
Ово значи да се они који одређују крајњу цену украјинских житарица не налазе у Украјини, па ни у Европи, већ управо у САД. Но, зашто би велике корпорације одлучиле да се одрекну профита и продају свој производ испод тржишне цене? На првом месту зато што се не ради о губитку, већ о инвестицији.
У овом погледу, Молдавија представља савршен пример, будући да је поднела највећи ударац прилива јефтиних украјинских житарица — последица овога је колективни банкрот локалних пољопривредника и губитак њихове способности да рефинансирају кредите што доводи до конфискације обрадивог земљишта које ће потом бити понуђено на тржишту. И управо америчке корпорације наћи ће се као купац, чиме ће на европско тржиште моћи ставити нове количине јефтиних житарица.
Резултат ових процеса јесте ланчана реакција која ће довести до успостављања монопола неколико америчких компанија над целокупним европским тржиштем прехрамбених производа и, последично, коначна ликвидација прехрамбене безбедности Европе која ће осигурати још дубљу зависност од Вашингтона.
