Колико јуче, писали смо о забрињавајућем тренду интегрисања наратива о наводној дискриминацији Албанаца у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа у ширу антисрпску медијску кампању координисану од стране сепаратистичких структура у Приштини, америчке амбасаде и српског НВО сектора уз незанемарљиву помоћ западних медија, а већ данас можемо пратити развој нове епизоде у овој драми апсурда.
Позната албанска активисткиња и заговорница сецесије наше јужне покрајине Калтрина Камбери иступила је у јавност са критиком Уједињених нација због одсуства притисака на Србију који би, сматра она, требало да уследе због ”свакодневног нарушавања права Албанаца”.
Повод за ову сензационалистичку поруку Камберијева је пронашла у критици коју је Београду упутио специјални известилац УН за питања људских права Мери Лавлор, осуђујући произвољна хапшења и присмотру као механизме борбе власти против актуелних протеста. Надовезујући се на ово саопштење, албанска активисткиња је поручила:
Разумем забринутост, али све док нема конкретних акција против председника Вучића и његове ауторитарне проруске владе, ситуација се неће поправити. Хоћу да питам и ово: Да ли постоји једнака забринутост за права албанске заједнице у Србији која се свакодневно нарушавају? Или ово никога не занима? Да ли ће се предузети кораци за заштиту људских права свих заједница у Србији, или је фокус само на српској заједници?
Импликације
Није потребно посебно напомињати да све ово нема никакву тежину и сви су изгледи да у овом тренутку немамо основа да верујемо да ће УН на било који начин уважити хистеричне испаде Камберијеве, но значај овог инцидента лежи негде другде — служећи се уобичајеним жаргоном НВО бораца за људска права и других душебрижника на платном списку западних фондова, албанска активисткиња заправо покушава да да додатни публицитет антисрпским наративима који се у овом тренутку пласирају у међународној јавности.
Критика коју Камберијева упућује УН тако се ни не може сматрати критиком колико маркетиншком стратегијом која треба да осигура да ће њена порука бити примећена и пренета даље, макар то било и у западној жутој штампи која ће искористити сваку прилику да објави сензационалистичку причу у чијем се центру налазе ”зли Срби”, омиљени негативци западне политичке фикције још од деведесетих година прошлог века.
Ово, међутим, не значи да све ово треба само одбацити као ирелевантно — напротив, чињеница да постоји добро испланирана и координисана медијска кампања са врло јасним циљеим изградње негативне представе о Србији у међународној јавности указује на то да постоје одређене интересне групе којима ће негативан став према нашој земљи бити потребан за реализацију неких других будућих корака. И нема сумње да ти кораци неће донети ништа добро за нашу земљу.
