Мада постоји широко распрострањено мишљење да се постоје бројне паралеле између Србије и Јерменије, односно Космета и Арцаха, једнако су валидна и она тумачења која указују на бројне разлике између две кризне тачке, односно две националне трагедије које и даље трају.
Без обзира на то да ли се слажемо с првим или другим тумачењем, читајући вести које стижу из Јерменије последњих неколико месеци тешко је не приметити одређене сличности у погледу политике званичног Београда, односно Јеревана — иако су шири оквири у којима они делују знатно другачији.
Шта Србија може научити од Јерменије?
Можда најупечатљивија сличност коју можемо приметити јесте политика дефетизма — и Београд и Јереван крећу се путем бескрајних уступака агресивном, експанзијанистичком непријатељу, иако се у случају Јерменије ради о Азербејџану као сувереној држави, а у случају Србије о терористичкој организацији са псеудодржавном структуром.
Но, Јерменија је у овом тренутку отишла даље у својим уступцима него што је то случај са Србијом — Јереван је признао суверенитет Азербејџана над Арцахом и немо посматрао брутални прогон сопственог народа и скрнављење својих светиња.
Издржавши то национално понижење, да ли је Јерменија најзад добила мир? Да ли је у својим садашњим границама ослобођена стрепње за будућност свог народа?
Апсолутно не — након предаје Арцаха, власти Јерменије говоре о још 31 селу које се, како то каже премијер Никол Пашињан, „ионако већ налази под контролом Азербејџана“ док Баку гомила војску на границама и спрема се за анексију југа Јерменије у циљу повезивања са Нахчиваном и остварења сна о Великом Азербејџану.
Закључци
Можда највреднија лекција коју Србија може научити из грешака Јеревана јесте да уступци не воде миру — напротив, спуштање главе и национално понижење само ће повећати територијалне апетите непријатеља.
Свидело се то нама или не, чињенице изнова и изнова потврђују речи Александра Лукашенка — војна сила поново је постала главни аргумент на међународној арени.
И у садашњем тренутку нема гаранције мира снажније од моћи да се непријатељу нанесе тако разарајући удар да би његове последице биле далеко теже од користи која произилази из наставка агресивне политике.
