И тако, после неколико недеља медијског сензационализма и информационог хаоса у ком су се појавили наративи о ”разводу” САД и Европе, крају трансатлантског партнерства и непоправљивој промени читавог светског поретка ствари су се вратиле на старо — судећи према јучерашњем саопштењу Доналда Трампа, нацрт договора о будућности Гренланда је успешно формиран.
И овај договор није ограничен само на територију данске аутономије, већ и читавог арктичког региона — а судећи по порукама америчког председника, у основи будућег споразума налази се распоређивање америчких снага и војне инфраструктуре унутар арктичког круга, са вероватним размештањем елемената новог система ПРО Златна купола.
Према неким изворима, америчке базе изграђене на Гренланду и, вероватно, на територији држава Скандинавије, биће сматране де факто америчком територијом по узору на британске базе на Кипру, а није искључена ни предаја контроле над делом минералних резерви Вашингтону.
Импликације
Овај развој догађаја само потврђује тезу да америчке претензије на Гренланд нису биле последица ни некакве нове Монроове доктрине, ни наводног заокрета Вашингтона по питању односа према својим европским сателитима — напротив, ради се просто о повратку на стање ствари из хладноратовског периода када су америчке базе на Арктику представљале један од кључних елемената војног притиска на тадашњи СССР о чему смо писали раније.
Између офанзивних и дефанзивних капацитета
Притом, Трампове тврдње о распоређивању Златне куполе на територији Гренланда треба узети са резервом — балистичке трајекторије преко северног пола на самом почетку хладноратовске конфронтације препознате су као највероватније за евентуалне совјетске ударе на територију САД због чега је овај простор већ добро заштићен постојећим системима ПРО.
С друге стране, Москва се, посебно у 21. веку, фокусирала на израду нових перспективних типова наоружања као што су подводни Посејдон, крстарећи Буревестник или балистички Сармат који могу погодити циљеве на америчкој територији неконвенционалним путањама — било маневрисањем испод воде или у ваздуху, било балистичким ударом преко јужног пола.
И мада ово не мора нужно умањити значај модернизације америчке ПРО на крајњем северу, ипак се ради о сигналу да појављивање офанзивних система на Арктику може донети Вашингтону далеко више користи у дугорочном стратешком плану. Баш као што је то био случај током Хладног рата.
