Генерални секретар НАТО Марк Руте јуче је још једном саопштио медијима о сопственом убеђењу у предстојећи рат на два фронта — против Русије, и против Кине:
Ако Кина нападне Тајван, она то неће учинити самостално. Пекинг ће [истовремено] натерати Владимира Путина да нападне нас [НАТО].
Неизоставна фраза НАТО реторике
Овакав став, међутим, у последњим месецима постао је практично неизоставан елемент реторике пакта — практично идентичну тезу Руте је већ изнео у октобру, док је у децембру поручио да иза војних успеха Русије стоји Кина.
У новембру, главнокомандујући снагама НАТО Алексус Гринкевич је предвидео истовремени сукоб са Русијом и Кином до 2027. године, заснивајући своје тумачење на истом виђењу као и Руте.
Импликације
Иза овог готово комичног понављања истих порука сваког месеца од стране највиших званичника НАТО стоје конкретни стратешки интереси.
Инсистирајући на неодвојивој повезаности геополитичких позиција Русије и Кине, односно неминовности истовременог сукоба са обе силе, НАТО формира аргумент против америчке стратегије два фронта која предвиђа потпуно одвајање европског и азијско-тихоокеанског театра могућег глобалног сукоба.
Након експлицитне поруке Вашингтона да његови европски сателити „немају шта да траже у Азији“, НАТО је одустао од покушаја довођења САД пред свршен чин и преусмерио своје напоре на реторичку аргументацију у корист заједничког деловања на оба фронта.
Ово указује не само на стратешка неслагања између САД и европских чланица НАТО, већ и на несигурност пакта у сопствене капацитете у сукобу са Русијом без директне подршке Вашингтона.
