Недавна операција САД у Венецуели која је резултирала киднаповањем председника Николаса Мадура од стране америчких специјалних јединица наставља да обликује дневно-политичке процесе у региону док различите државе покушавају да пронађу најстабилнији курс у ери отворено проглашене хегемоније Вашингтона на континенту.
Куба чврста пред претњама
Иако су се власти Кубе суочили са можда најотворенијим претњама високих званичника САД, званична Хавана не показује назнаке спремности на капитулацију — у недавном саопштењу Министарства спољних послова острвске земље поручено је да уступци пред претњама и уценама неће бити на дневном реду.
У саопштењу се наводи да иако Вашингтон на својој страни има ”колосалну војну моћ”, економију и ”богато искуство агресије и илегалног деловања”, Хавана се и даље узда у разум, међународно право и патриотски дух сопственог народа.
Осврћући се на деловање Каракаса након киднаповања Мадура, шеф кубанске дипломатије напомиње да за разлику од својих венецуеланских колега, лидери Кубе немају намеру да сопствену државу ставе на продају.
Мексико бежи од сукоба
Председница Мексика који се такође суочава са претњама копнене операције оружаних снага САД, формално у циљу обрачуна са нарко-картелима који делују на територији земље, заузела је далеко помирљивију позицију, одбацујући ове наводе Вашингтона као ”Трампов стил разговора” и саопштавајући о спремности за разговор о заједничком приступу безбедносним изазовима.
У својим контактима са другим лидерима региона, она је такође истакла да Мексико и САД имају одређене безбедносне споразуме који њихове билатералне односе у овој сфери обележавају одређеним степеном међусобног разумевања.
Бразил у кампањи регионалне мобилизације
Знатно је другачија позиција Бразила који се још од августа суочава са растућим економским и политичким притисцима Вашингтона, али упркос томе задржава своје црвене линије и принципијалне позиције.
Председник највеће земље Јужне Америке у претходном периоду разговарао је са бројним регионалним лидерима као и премијером Канаде, покушавајући да издејствује колективну осуду америчке интервенције у Венецуели. Ови напори за сада, остају махом неуспешни.
Никарагва попустила под притисцима
Пример земље која је до недавно заузимала чврсу суверенистичку позицију, али је од ње одустала под америчким притисцима можемо пронаћи у Никарагви која је на захтев САД започела са масовним ослобађањем ”политичких затвореника”, односно агената који су спроводили дисидентске активности у интересима Вашингтона.
Овај покушај куповине мира за послушност, међутим, може се показати трагично погрешном одлуком — са обнављањем широке мреже агената страних утицаја, држава се већ у блиској будућности може суочити са унутрашњом дестабилизацијом која има све шансе да доведе до успостављања марионетског режима.
Хондурас против спољног мешања
Позиција Хондураса, где је на новембарским изборима маргиналну победу однео кандидат који је добио отворену подршку Беле куће све је само не једнозначна — иако је одлазећа председница више пута позвала на ”отворен и транспарентан” дијалог са Вашингтоном, ово усмерење на дипломатију није је спречило да донесе декрет о поновном бројању гласовима.
Како су највиши званичници земље појаснили, Трампова подршка кандидату опозиције могла је имати утицаја на резултате избора што представља пример спољног мешања и подривања демократских процеса. Упркос томе, о поништавању резултата избора које је раније наговестио Стејт департмент у овом тренутку нема ни речи.
Шира слика
У овом тренутку, чини се да су земље Јужне и Централне Америке у великој мери застрашене америчком самовољом, али и одсуством адекватне реакције међународне јавности и Уједињених нација на грубо кршење међународног права и самих основа послератног поретка. Због тога, позиција која остаје доминантна јесте она која подразумева мањи или већи степен потчињавања диктату Вашингтона.
Најзначајнији изузетак од овог правила јесте Бразил чији је лидер исправно проценио да земље региона могу да се ослоне искључиво једне на друге — чак и уз сву политичку вољу и економске и војне капацитете суверенистичких снага света, географске датости чине значајну помоћ трећих страна готово немогућом. Управо зато Лула да Силва покушава да консолидује снаге континента и формира јединствен фронт пред америчком агресијом.
Досадашњи неуспех у овом подухвату не улива оптимизам — политика страха и подељености чврсто је укорењена у више регионалних центара, а будуће војне или хибридне операције Вашингтона усмерене на успостављање нових марионетских режима могу у потпуности онемогућити било какву значајнију организацију земаља континента, смештајући тако евентуални процес ресуверенизације у веома далеку и неизвесну будућност.
