У касним вечерњим часовима 8. јануара, балистичка ракета средњег домета Орешник лансирана је са полигона Капустин Јар ка гасној инфраструктури на крајњем западу Украјине.
Снимци који су се убрзо појавили у медијима показали су карактеристичне ударе већег броја инертних бојевих глава, а у саопштењу Министарства одбране РФ наредног дана потврђено је да је Орешник примењен као одговор на покушај удара на резиденцију руског председника Владимира Путина крајем децембра.
Шта је познато о циљу?
Мета руске балистичке ракете било је највеће складиште гаса у Европи на територији Стријског рејона, са укупном запремином од 17,05 милијарди кубних метара — 50% укупних украјинских капацитета.
Основни део складишне инфраструктуре, међутим, налази се испод земље, на дубини од 690 до 890 метара што овај циљ чини практично недодирљивим за конвенционално оружје. Примера ради, како наводи руски Телеграм канал Рибар, америчке бомбе GBU-57 које су коришћене за ударе на иранску нуклеарну инфраструктуру тада су поразиле циљеве који су се налазили на до 61 метар дубине.
Нападнути објекат, међутим, значајан је не само за кијевски режим, већ и за бројне западне компаније — према јавно доступним информацијама, након интензивирања напора усмерених на пресецање енергетских веза између Европе и Русије, више од 200 правних лица широм Европе закупило је капацитете у украјинском објекту.
Последице удара
Упркос прецизности удара и свим другим техничким карактеристикама које Орешник чине јединствено убојитим оружјем, шансе за стварно оштећење подземне инфраструктуре остају минималне — имајући у виду дубину на којој се складишта гаса налазе, аналитичари процењују да је за њихово уништење неопходна примена нуклеарне бојеве главе од најмање 100 килотона. Другим речима, далеко више експлозивне моћи него што носи инертни Орешник.
Други извори, међутим, указују на то да је Русија могла рачунати на постојеће подземне пукотине које услед деловања моћних сеизмичких таласа могу бити проширене, доводећи тако до урушавања терена и колапса инфраструктуре без њеног директног уништења у удару. Да ли је до овога дошло, у овом тренутку није познато, и сви су изгледи да би Кијев такав исход држао у тајности.
Између војних и политичких циљева
Други по реду случај примене Орешника током трајања СВО покренуо је бројне дебате у јавном простору о крајњем смислу удара — и ово је потпуно разумљиво, имајући у виду чињеницу да је претходна примена овог система 21. новембра 2024. носила отворену политичку поруку коју је у јавном обраћању изнео и руски председник:
Русија сматра да има право да примени своје оружје против објеката оних држава које дозвољавају да се њихово оружје користи против руских објеката.
У недостатку званичних саопштења, у медијском простору појавиле су се спекулације да се може радити о руској одмазди било за америчку интервенцију у Венецуели, било за задржавање танкера Маринера од стране америчких оружаних снага — оваква тумачења, међутим, чине се неубедљивим будући да Орешник ни у једном ни у другом случају, сам по себи, не би могао утицати на крајњи исход.
Другим речима, за разлику од новембра 2024. овог пута не постоји потенцијал за огледалско деловање Москве.
С друге стране, бројни европски медији и званичници указали су на чињеницу да се циљ руског удара налази на свега 160 километара од пољског војног аеродрома Жешув, најзначајније НАТО базе у логистичкој мрежи снабдевања Кијева западним наоружањем. Ипак, домет Орешника добро је познат и без овакве демонстрације.
У овом тренутку теза која се чини најближом истини јесте она која тврди да је руски удар био војно испитивање са циљем провере ефективности Орешника у ударима на добро заштићене подземне циљеве — тако се војна сврсисходност удара ограничава проценом капацитета неопходном за одабир циљева у сценарију будућих, ширих сукоба.
