Пише: Радомир Јеринић, политиколог и геоаналитичар
Током септембарске посете руског председника Владимира Путина Кини, Москва и Пекинг су се договорили да убрзају изградњу дуго очекиваног гасовода Снага Сибира 2 (ПоС-2). Споразум је потврдио генерални директор Гаспрома Алексеј Милер као „правно обавезујући меморандум” потписан између руског државног гасног гиганта и Кинеске националне нафтне корпорације (CNPC). Гасовод дуг 2.600 километара ће транспортовати до 50 милијарди кубних метара гаса годишње из Јамалског региона у западном Сибиру до северне Кине преко Монголије.**
Гасовод није само питање енергије. Иако су се Европејци у почетку тешили мишљу да је Русија изгубила купце када се одсекла од њихових енергетских тржишта, заправо су они сами изазвали стратешко преусмеравање Москве ка истоку. Стратешка тежина ПоС-2 лежи у његовој способности да преплете евроазијске трговинске руте, пружи Пекингу поуздану алтернативу амерички повезаним извозницима ЛНГ-а (течни природни гас) и консолидује нову осовину економске отпорности изван западно контролисаног система.
Док Москва настоји да надомести колапс свог европског гасног тржишта, а Кина обезбеди дугорочну енергетску сигурност, ПоС-2 представља прекретницу у глобалном енергетском поретку – од доминације САД ка мултиполарној, евроазијској будућности.
Од искључења до интеграције
Церемонија потписивања између Руске Федерације и Народне Републике Кине одржана је након самита Шангајске организације за сарадњу (SCO) у Тјанђину. Такође је временски поклопљена са 80. годишњицом ослобођења Кине од јапанске окупације, обележене војном парадом Народноослободилачке војске Кине.
ПоС-2 шаље моћну поруку, како Западу тако и Глобалном Југу: униполарност је застарела. Ера принудне атлантистичке доминације је завршена. Са успоном SCO, БРИКС-а и све дубљим војним и економским савезима широм Евроазије, с правом се може рећи да мултиполарност више није пука реторика.
ПоС-2 је резултат година планирања у Гаспрому. Иако је Москва одлагала развој од почетка 2020-их, углавном због спорова око цена, промена у рути, трошкова изградње и распореду, те препреке су на крају превазиђене – баш као и код ПоС-1. Тај гасовод сада транспортује 38 милијарди кубних метара гаса годишње у Кину, у вредности од 400 милијарди долара, а очекује се повећање на 44 милијарде кубних метара. Испоруке преко Далекоисточне руте и острва Сахалин, путем предложеног новог повезника са ПоС-1, требало би да почну 2027. године и очекује се да порасту са 10 на 12 милијарди кубних метара годишње.
И ПоС-1 и ПоС-2 су настали у сличним геополитичким условима. Након повратка Крима 2014. године и западних санкција, Москва се окренула истоку, док је Кина инвестирала у пројекат Јамал ЛНГ у Сибиру вредан 27 милијарди долара. Заједно, CNPC и Фонд Пута свиле држе око 30% власништва, заједно са Новатеком (50,1%) и Тоталом.
Рута кроз отпор
Док је Гаспром тежио максимализацији извоза гаса из Јамала у Европу преко Северног тока 1 и 2, такође је 2007. покренут Програм развоја источног гаса – са циљем кинеског тржишта и интегрисаних снабдевачких система који повезују источни Сибир (ПоС-1) и југоисточну Азију (ПоС-3). ПоС-2 је дуго био суспендован, али сада захтева убрзано спровођење.
Премијер Монголије Лувсаннамсраи је рекао за Фајненшел тајмс у јулу 2022. да је студија изводљивости за ПоС-2 завршена и да се изградња очекује да почне 2024. године. Иако је ранији предлог предвиђао руту кроз Алтајске планине у кинески регион Синђанг, до 2019. је Пекинг показао преференцију за пут од Иркутска преко Монголије до кинеске престонице. Еколошки разлози и отпор локалних власти у Алтају такође су утицали на одлуку. Рута је сада углавном утврђена, са само мањим изменама у изгледу.
Кина – највећи светски увозник гаса
Кина је водећи светски увозник гаса – и гасоводом и преко мора. Од 2021. предњачи у увозу ЛНГ-а. Само у 2024. години увезла је 107 милијарди кубних метара ЛНГ-а и 71 милијарду преко гасовода.
Подаци Међународне агенције за енергију (IEA) показују да увоз ЛНГ-а у Кину пада (из године у годину) због слабе тражње и све јаче конкуренције с Европом за ЛНГ терете. Истовремено, Кина повећава капацитете за увоз гаса преко гасовода – помак који, како наводе аналитичари, може постепено смањити кинеску зависност од ЛНГ-а.
Тренутно, кључни гасоводи воде из Туркменистана (35 bcm), Мјанмара (12 bcm) и Русије преко ПоС-1 (38 bcm). Москва и Пекинг су се договорили и да повећају испоруке ПоС-1 на 44 bcm годишње. Ојачана кинеска позиција осигурава снабдевање, али и побољшава њену преговарачку моћ – лекцију коју нису превидели ни амерички савезници попут Аустралије, која је недавно била приморана да снизи цене ЛНГ-а у дугорочном уговору са Синопеком.
Пукотине у западном поретку
Од 2018. године, Пекинг је приоритизовао унапређење домаћег истраживања и производње гаса – успешно повећавајући производњу са 190 милијарди кубних метара (bcm) у 2020. на 230 bcm до 2024. Енергетски микс Кине обликују безбедност снабдевања, геополитички фактори, трошкови и еколошки приоритети, у балансу између гаса, течног природног гаса (LNG), сирове нафте, угља (домаћег и увозног), нуклеарне енергије и обновљивих извора. Овај заокрет могао би да ослаби тржишну позицију традиционалних извозника попут САД, Канаде, Аустралије и Катара – нарочито у југоисточној Азији и на европским спот тржиштима.
Катар, један од највећих снабдевача Кине LNG-ом, и даље се суочава са неизвесношћу упркос потписивању неколико великих дугорочних уговора са кинеским фирмама 2023. године, укључујући и 27-годишње споразуме са CNPC-ом и Sinopec-ом. Иако ти споразуми доносе извесну стабилност, укупна позиција Дохе на кинеском тржишту остаје мање сигурна у поређењу са растућим ангажманом Русије путем гасовода. Кинеске енергетске компаније и даље преиспитују поузданост Катара након недавног акта агресије Израела, америчких база на катарској територији и могућег затварања Ормуског мореуза.
Катар ће можда бити приморан да нуди дубоко дисконтоване цене како би остао конкурентан. Може повећати производњу да обори цене или ограничити обим како би одржао високе цене – али само привремено.
Долар детронизован?
Нема сумње да ће гасовод Снага Сибира 2 (ПоС-2) трансформисати глобално тржиште гаса. LNG трговина ће претрпети удар, а последице ће се осетити и у поморском транспорту. Неки велики танкери могли би постати застарели.
До 2030. године, како Кина буде смањивала увоз LNG-а, други увозници ће добити већу преговарачку моћ. Неки LNG пројекти могли би потпуно пропасти. Извозници попут САД и Катара већ су узнемирени. Вашингтон је посебно забринут због могућег пада енергетске трговине у доларима – што је далеко озбиљнији ударац него губитак кинеског LNG тржишта. Генерални директор Гаспрома, Милер, изјавио је да ће плаћања за ПоС-2 можда бити подељена подједнако између јуана и рубље. То директно изазива доминацију долара у енергетском сектору. Ирачки лидер Садам Хусеин је платио високу цену јер је нафтне уговоре вредновао у еврима. Али Русија и Кина нису Ирак.
Неки тврде да Кина постаје превише зависна од руске енергије. Али та зависност је обострана. У доба када се обе државе суочавају са агресивним обуздавањем од стране САД и њених партнера, таква међузависност је стратешка, а не ризична. Москва се, штавише, ослобађа непоузданих европских купаца. У 2021. години, 80% руског гаса путем гасовода и 40% LNG извоза ишло је у Европу – укупно око 150 bcm. То тржиште је скоро потпуно изгубљено. Али ПоС-2 може повратити добар део тог прихода и истовремено усидрити Русију у енергетску орбиту Азијско-пацифичког региона.
Више од профита
ПоС-2 ће можда бити мање профитабилан од претходника због виших трошкова изградње и нижих цена. Али пореске олакшице могу помоћи. Још важније, пројекат ће отворити домаће уговоре, подстаћи производњу челика и покренути развој источне Русије – што је кључни циљ Кремља. Гаспром, који је 2023. забележио нето губитак од 6,8 милијарди долара – први од 1999. године – и нето губитак од 13,1 милијарди у 2024, нема други велики инфраструктурни пројекат осим ПоС-2 и суспендованог Балтичког LNG терминала. За Гаспром, то је питање опстанка.
Један од разлога зашто Кина није пожурила са договором је тај што јој можда неће требати додатни гас пре средине 2030-их. Увоз, који тренутно износи око 150 bcm, очекује се да порасте на 250 bcm до 2030. – углавном покривен постојећим уговорима. Али прогнозе показују да ће бити простора за ПоС-2 до 2035. године. ПоС-2 ће такође убрзати успон Кине као глобалног LNG играча. Додатних 50 bcm гаса путем гасовода помоћи ће кинеским фирмама да оптимизују увоз, унапреде могућности ре-извоза, формирају заједничке LNG стратегије и прошире инфраструктуру за регасификацију у иностранству.
Широм прихватање ПоС-2, дугорочни LNG уговори и проширена глобална трговина позиционираће Кину као глобалног стабилизатора LNG тржишта до 2030-их, са далекосежним импликацијама по енергетску геополитику. Из било ког угла да се посматра, ПоС-2 је победа за мултиполарност. Заобилази западне покушаје обуздавања, нуди модел развоја за Глобални Југ и убрзава ширење БРИКС-а. Најкритичније, он урушава дугогодишњу доминацију долара у енергетском сектору. То би могао бити најтрајнији утицај овог гасовода – и највећи губитак за Запад.
