Пише: Радомир Јеринић, политиколог
У овој политичкој варијанти ријалитија званој Србија, навикли смо на једну необјашњиву законитост – што више неко критикује Вучића, то му више расте рејтинг. Посебно ако та критика долази из уста стратешких генија с опозиционе сцене или преко новинских таласа са Н1 и Нове. То се управо проказало и кроз изјаве квази-опозиционих политичара поводом Вучићеве посете војној паради у Кини. Дакле, у земљи где и камење зна да је преко 80% људи национално оријентисано (неки чак и национално наелектрисани), опозиција реши да уђе на сцену са порукама које звече као ехо из Брисела, где се српски интереси разматрају негде између паузе за капућино и приговора савести. И тако, са сваким наступом у коме више личе на говорнике из ЕУ парламента него на некога ко би могао да разуме просечног гласача у Лајковцу, они лепо упакују још један поклон за Вучићев ПР тим.
Наравно, уз све то, Н1 и Нова стоје као одани микрофони једне врсте критике коју Вучић не мора ни да демантује – довољно је да пусти снимак и подигне обрву. Рејтинг се сам гради. Јер кад опозиција и њени медији почну да „рушe Вучића“, њему остане само да седи, пије кафу и захвали се на маркетингу.
Национална самосаботажа
Националисти су највећи Вучићев ПР одсек, само без плате и свести о томе. Док мисле да га угрожавају са националног крила, они му у ствари намештају политички волеј на празан гол, са свим светлима рефлектора. Њихова стратегија је једноставна као и њихова логика: увек рачунају на најгори сценарио – и за државу и за себе. И тако му граде мит да је „једини који сме“. Јер кад сви у глас вичу „Не смеш да идеш!“, он, наравно, оде. Никада лакши избор, јер како другачије да прода причу о томе како је непоколебљив пред притисцима, ако не оде управо онда кад му кажу да не сме? И онда и изађе пред народ и прода спин да је одолео свим тим притисцима. Још једна епизода у бескрајној сапуници о неуништивом вођи.
Кад се испостави да су промашили у процени (а то је правило, не изузетак), почиње комедија. Уместо да признају да су пали на елементарном тесту размишљања, они крећу да траже длаку у јајету. Секундомер у руке – „Путин га гледао 12 секунди, а требало је 15!“; лењир на сто – „Био је на 4,5 метара од Сија, а не на 2 метра!“; микроскоп у очи – „Израз лица му није био довољно снажан!“ Политички аналитичари претварају се у хор огорчених тетка са славе које све знају, али ништа не разумеју. И тако, изгубе и оно мало кредибилитета што су имали. Емоција им је једина анализа, а увређеност једина методологија.
Али, ако икада желимо да изађемо из овог зачараног круга самосаботажа, морамо да променимо норму. Не да се питамо хоће ли ићи, већ да то прогласимо за готову ствар. Он иде. Тачка. Без драма, без сценарија који му намештају улогу жртве и јунака истовремено. Ако се о томе говори као о завршеној чињеници, Вучићу више не остаје простор за циркус. Онда му одлазак није предизборна представа, него гола обавеза. Нема више волеја на празан гол – мораће да трчи, да се зноји, да покаже нешто више од своје вештине у политичком позоришту сенки.
Ако националисти заиста желе да га поткопају, прво морају да престану да му пале свеће. Јер за сада, он игра улогу мученика и победника у исто време – а они му држе свећу и аплаудирају.
Нажалост, веома је тужна чињеница да после свега што смо проживели 90тих година прошлог века, Србију на светском самиту у Кини, представља овај уплашени човек без трунке људског достојанства у себи. Сваки пут када оде код српских пријатеља и савезника, ми морамо да се припремимо на још доказивања и уступања преко леђа наших националних интереса, западним господарима како је само њима веран.
