Недавно представљен пројекат Веће Централне Азије као основни стратешки оквир даље дезинтеграције постсовјетског простора и његовог политичког преобликовања у складу са интересима Вашингтона указао је на одређено незадовољство активностима Организације туркијских држава која је током претходне године била основни носилац ових процеса — чини се да ово може бити повезано са чињеницом да је Турска свој растући утицај користила више за сопствене политичке интересе (нпр. лобирајући за међународно признање Северног Кипра) него за циљеве који су означени као приоритетни у западним центрима моћи.
Међутим, Велика Британија као актер који је био дубоко укључен у пантуркијски пројекат изузет је од ових замерки, бар судећи по томе што је са објавом промене политичке стратегије у Централној Азији и на Јужном Кавказу војно-политичка активност Лондона драматично порасла, заобилазећи притом формиране оквире ОТД и бирајући уместо њих директне билатералне контакте са државама региона.
Хронологија догађаја
Прве назнаке могућег аутономнијег деловања Велике Британије могли смо видети крајем марта, када је постигнут споразум о слању британског војног аташеа у Азербејџан који без сумње представља најближег савезника Турске. Идентичан споразум закључен је са Јерменијом средином маја.
Наставак политичке офанзиве Лондона на јужни Кавказ могли смо пратити 5. јуна када су власти Велике Британије најавиле повећавање финансирања грузијског НВО сектора — у тада издатом саопштењу се наводи да је састављен списак од 100 опозиционих организација које су одабране као приоритетни партнери у Грузији.
Индикативно је да се међу њима налазе и промотери ЛГБТ идеологије чија је активност у јавности ограничена пакетом закона које су суверенистичке власти јужнокавкаске републике представиле у јуну прошле године са циљем ограничења ЛГБТ пропаганде међу малолетницима.
Само дан касније, представници министарстава одбране Велика Британије и Казахстана усвојили су план о продубљивању војне сарадње који укључује сарадњу у обуци војница, организовање курсева енглеског језика за казахстанске официре, као и обучавање казахстанских војника у британским базама — руски аналитичари сматрају да овај корак представља потврду дугорочне стратегије Лондона усмерене на постепено увођење себи лојалних кадрова у војни врх Казахстана у ком се сада налазе већински официри школовани у Русији.
Импликације
Све ово указује на то да је нова стратегија колективног Запада за Централну Азију и Јужни Кавказ разрађена давно пре него што је и формално објављена од стране Америчког савета за спољну политику, а као главни актер одговоран за њену реализацију, ван сваке сумње, означен је Лондон.
Овде не треба имати никаквих илузија — упркос томе што је Велика Британија далеко од империјалне силе каква је била у претходним вековима, њене специјалне службе и даље се налазе међу најбољима у свету. Штавише, потпис Лондона могли смо пронаћи у бројним догађајима, и не само у Централној Азији, већ и у Сирији, Мјанмару, Босни и Херцеговини, окупираној територији Косова и Метохије или зони СВО.
С друге стране, очекивано дистанцирање Велике Британије од Организације туркијских држава са перспективама прерастања у отворену конкуренцију за утицај може довести до даљег продубљивања јаза између Анкаре и колективног Запада чији су односи већ сада под притиском бројних несугласица и опречних интереса. И ова динамика несумњиво ће одиграти улогу у процесима који ће уследити, представљајући можда чак и прилику за Русију да ослаби конкуренте, доприносећи ескалацији њиховог међусобног сукоба.
