Још од октобарске посете ирнаског министра спољних послова Багдаду највиши званичници Ирака више пута су иступали у јавност са позивима на предузимање одлучних корака усмерених на окончање текућих сукоба у регији и спречавања избијања нових — и ово тешко да изненађује будући да се Ирак у овом тренутку суочава са готово две деценије нестабилности и слбодним деловањем бројних иностраних група на својој територији, од Вашингтоном предвођене тзв. међународне коалцијие, преко курдских и турских, до шиитских група.
Средином новембра, саветник ирачког премијера за политичка питања Сабхан ал-Мула Џијад објавио је о плановима Багдада да организује регионалну безбедносну конференцију на којој ће учествовати делегације Ирана, Сирије и Турске, а чији ће главни циљ бити проналажење ефикасног начина решавања безбедносних изазова с којима се све земље учеснице суочавају, уз посебан осврт на проблем Радничке партије Курдистана.
Позадина догађаја
До овог развоја догађаја долази у светлу априлског састанка лидера Ирака и Турске, Мухамеда ал Суданија и Реџепа Тајипа Ердогана, а на ком је, према незваничним изворима, договорено спровођење заједничке војне операције усерене на ликвидацију РПК у планинским регијама на северу Ирака. Ове наводе имплицитно је потврдио и турски лидер када је у мају најавио одлучујући удар курдским сепаратистима на територији суседне државе.
Само што упркос свој драматичности Ердоганових најава, до ове офанзивне операције није дошло — према мишљењу бројних аналитичара, основни разлог за ово јесте свест турског генералштаба да муњевито успешне операције неће бити. Курдске снаге на неприступачном терену на северу Ирака у потпуности су спремне за дуготрајан герилски рат током из ког турске снаге не могу изаћи без губитака.
Овакав сценарио не слути ништа добро за Ирак чије власти сада схватају да је зелено светло Анкари било само увод у још један дуготрајан рат који тешко да ће допринети обнови озбиљно нарушеног суверенитета Багдада. Стога, интересовање ирачких власти за политичко решење курдског питања више је него разумљиво, Но, да ли постоји и шира заинтересованост за ово?
Деструктивни утицај Вашингтона и позиција Турске
За Вашингтон, међутим, курдске снаге представљају лојалну и ефективну прокси-снагу која већ дуги низ година делује у складу са америчким интересима у региону — штавише, према арапским медијима, авијација САД је 7. новембра пребацила велике количине војне технике и муниције на курдску базу Хараб ал Џир на северу Сирије што само потврђује значај који Вашингтон придаје одржавању високе борбене готовости курдских паравојних група.
За Турску, међутим, ликвидација курдских група дуж сопствених граница остаје дугорочни циљ усмерен на осигуравање националне безбедности и заштиту територијалне целовитости што позицију Анкаре чини непомирљивом са позицијом Вашингтона. Бар дугорочно гледано — за сада, као што је открио скорашњи терористички напад у Турској, наставак борбе против курдских снага (која остаје ниског интензитета) остаје ефикасан начин за Ердоганову администрацију да скрене пажњу са унутрашњих проблема и оствари јефтине медијске победе демонстративним војним операцијама које пролазе без озбиљних губитака за било коју страну.
Перспективе
Уколико свему овоме додамо фокус Техерана како на унутрашњу ситуацију, тако и на текуће сукобе у Појасу Газе и на југу Либана, те растућу нестабилност у Сирији због које Дамаск може бити више него опрезан у погледу могућег нарушавања тренутног статуса кво, стиче се утисак да Багдад остаје усамљен у покушају изналажења дугорочног политичког решења курдског питања.
Упркос томе, макар симболички успех конференције у светлу очекиваног изостанка резултата био би значајан у том смислу да би отворио врата за интензивирање регионалне сарадње у решавању кључних безбедносних питања, постајући тако основа политичке ресуверенизације држава Блиског истока, а последично и почетак слабљења америчке хегемоније.
