Пре три дана, наоружани терористи без јасних обележја упали су на територију фабрике Tusaş у предграђу Анкаре, узимајући таоце и започињући оружани сукоб са чуварима који се нису покзали као кадри да заштите стратешки важан објекат на ком се производе турске беспилотне летилице TAI Anka и TAI Aksungur, мотори за ударне хеликоптере T129 ATAK, као и различлите компоненте неопходне за модернизацију америчких ловаца F-16.
Но, очгиледне слабости у безбедносном систему овако значајног елемента турског војно-индустријског комплекса нису једини необичан аспект прошлонедељних догађаја — једнако су упитна дејства терориста који су експлозивне направе искористили за демонстративно уништење стражарских положаја, пропуштајући тако прилику да уништењем производних погона нанесу озбиљну штету турских војно-индустријским потенцијалима.
Штавише, чињеница да су терористи били више заинтересовани за сукоб са стражарима и држање талаца наводи на питање зашто је фабрика Tusaş уопште била одабрана као циљ, будући да нисмо видели ни најмању инцијативу да се објекат избаци из строја, упркос томе што је прилика за то, с обзиром на неадекватан одговор чувара, свакако било.
Позадина догађаја
Бројни аналитичари довели су у везу ове догађаје са смрћу Фетулаха Гулена, некадашњег блиског сарадника, а од 2013. можда и најзначајнијег условно унутрашњег непријатеља актуелног турског председника Реџепа Тајипа Ердогана — иако је званична Анкара давно прогласила Гулена за терористу, сматрајући га притом одговорним за покушај војног пуча 2016. године, он је несумњиво остао погодан изговор за све унутрашње проблеме с којима Ердоган током година није успевао да изађе на крај. Стога, неки аналитичари сматрају да је терористички напад био неопходан турском државном врху да у јавном дискурсу дефинише новог главног непријатеља државе.
И у неку руку ово се заиста и догодило — у ноћи након напада, турске оружане снаге извеле су демонстративан ракетни напад на инфраструктуру Радничке Партије Курдистана у Сирији, упркос томе што је група испрва демантовала своју умешаност, да би потом ипак преузела одговорност за напад јуче. Но, шта је РПК добила овим нападом остаје нејасно. А, исто се може рећи и за турске ракетне ударе који тешко да су нанели осетну штету децентрализованој структури која се са периодичним нападима Анкаре носи без већих проблема годинама.
Тако, овај инцидент остаје обележен бројним питањима без одговора — и док не можемо искључити могућност да су и терористи и чувари Tusaş-а просто деловали неефикасно, тешко је порећи чињеницу да ни Анкара ни РПК нису претрпели никакве осетне губитке, при чему су обе стране оствариле медијску победу. Ердоган је успешно скренуо пажњу јавности са растућих унутрашњих проблема на новог-старог спољног-унутрашњег непријатеља, демонстрирајући притом сопствену одлучност и војну моћ државе ракетним ударима (чија ефективност остаје више него упитна), док је лидерство РПК демонстрирало способност да спроводи операције у самом срцу Турске, и то на стратешки значајним објектима.
