Унутрашња политичка ситуација у Грузији наставља да се развија у више него интересантном смеру са приближавањем октобарских парламентарних избора који ће, по свему судећи, бити обележени покушајем реализације сценарија обојене револуције и свргавања актуелних неочекивано суверенистичких власти. Са растућим притисцима колективног Запада и оптужбама на рачун парламента да делује у интересима Москве, владајућа странка постепено прекида канале комуникације са Западом и, иронично, окреће се ка Русији.
Корени сукоба Грузије и Запада
Тренутни раскол између грузијског парламента с једне стране, и председнице (иначе држављанке Француске) и западних центара моћи с друге почео још раног пролећа 2023 када је владајућа странка први пут покушала да донесе закон о страним агентима који би обавезао све НВО финансиране из иностранства да приликом свог политичког деловања истакну да делују уз финансијску подршку трећих страна, при чему би тачни токови новца морали бити познати релевантним државним институцијама. Ова инцијатива је тада, међутим, заустављена протестима НВО сектора, ангажманом амбасадора западних земаља и најзад, ветом председнице.
Средином априла 2024, на улицама Тбилисија могли смо видети готово савршену репризу догађаја 2023, мада са кључном разликом спремности парламента да немогућност вета унесе у нови текст закона. Упркос снажној информационо-пропагандној кампањи Запада, као и нескривеним економским и политичким притисцима, па чак и покушајима радикализације протеста уз помоћ грузијских милитаната који су стекли војно искуство борећи се у зони СВО на страни ОСУ, власти Грузије остале су доследне својим обећањима, изгласале закон о страним агентима и блокирале председнички вето.
После закона о страним агентима
Крај ове епизоде, међутим, означио је само почетак нове фазе сукоба Тбилисија и Запада — премијер земље Иракли Кобахидзе од делегације Европске комисије чак је и добио упозорење да у свом политичком деловању треба да има на уму пример словачког премијера Роберта Фица (који је упуцан око недељу дана пре поменутог састанка). И Запад се није ограничио само празним претњама — крајем јуна, амбасадор ЕУ у Грузији објаснио је о одлуци Брисела да замрзне процесе евроинтеграције док парламент не повуче условно спорни закон, а четири дана касније, шеф европске дипломатије Жозеп Борељ објавио је о обустави финансијске помоћи Тбилисију, као и затварању свих заједничких пројеката који се реализују кроз Европски фонд мира.
До петог јула, Пентагон је објавио о отказивању раније договорене америчко-грузијске војне вежбе Noble Partner, због мајске изјаве грузијског премијера Ираклија Кобахидзеа да Запад врши притисак на Тбилиси како би отворио други фронт против Русије, а само један дан касније донета је одлука о одлагању свих америчко-грузијских војних активности на неодређен рок.
Но, све ово није поколебало Тбилиси — власти су у јуну најавиле доношење пакета закона против ЛГБТ пропаганде међу малолетницима, а у јулу су расписале потернице за око 300 Грузина који се боре на страни ОСУ. Према официрима грузијских нацистичких група, ова одлука донета је у координацији са руским службама којима ће ухапшени милитанти и бити изручени након јесењих избора.
Промена става о догађајима у Јужној Осетији
Но, можда и најинтересантнији догађаји одвили су се током претходне недеље када су високи грузијски званичници саопштили да планирају да организују јавно суђење Михаилу Сакашвилију и његовим сарадницима које сматрају одговорним за „провокацију рата са Русијом 2008. по наредби из иностранства„.
Штавише, оснивач актуелне владајуће странке Бизина Иванишвили поручио је да ће Грузија „пронаћи снаге у себи да се извини народу Јужне Осетије за рат који је започео Сакашвили“.
Ова приметна промена реторике бивше совјетске републике која је чак 6 година пре Украјине пошла путем постајања анти-Русијом указује на дубоке промене у политичкој сцени Грузије и све очигледнији заокрет ка суверенитету, односно, даље од Запада.
