Док припадници Удружења грађана косовско-митровачког округа са волонтерима и неравнодушним појединцима започињу раније најављене блокаде административних прелаза у одговору на нове притиске усмерене на ликвидацију српске државности на северу Косова и Метохије, узнемирујуће вести стижу од изасланика ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослава Лајчака који тврди да је прошлогодишње писмо Владе Србије Бриселу у ком су изнете црвене линије у погледу Охридског споразума званично повучено.
Без икаквог коментара Београда на ове тврдње, тешко је судити о оправданости Лајчакове изјаве, но овакви наводи представљају озбиљне разлоге за забринутост. Примера ради, у поменутом писму се, према речима тадашње премијерке Ане Брнабић, наводи:
Било какви споразуми о нормализацији не могу подразумевати, никада, ни de facto, ни de jure признање тзв републике Косово, и никада не могу подразумевати да ми пристанемо на чланство тзв републике Косово у УН или било којим организацијама у оквиру УН система.
Другим речима, повлачење овог писма ставило би Србију на корак до капитулације, отварајући могућност за признање илегалне сецесионистичке структуре под контролом шиптарских структура чији су припадници пре 1999 били међународно признати само као терористи.
Уколико је Лајчакова изјава била слободна интерпретација неких неформалних разговора, представници српског државног врха морали би да, у најмању руку, хитно демантују ове наводе, а потом и покрену озбиљну истрагу о могућем противуставном деловању оних појединаца који су о одустајању од ових кључних принципа могли говорити.
Разговор Вучића и Боцан-Харченка
Иако, као што смо поменули, званични Београд није коментарисао ни Лајчакове тврдње, али ни текућу ситуацију у нашој јужној покрајини, тема Косова и Метохије била је покренута на данашњем разговору председника Србије Александра Вучића и амбасадора Русије у Београду Александра Боцан-Харченка. Председник је новинарима саопштио:
Упознао сам амбасадора са ситуацијом на Косову и Метохији и свакодневним провокацијама, свакодневним претњама миру и стабилности. Неефикасности деловања свих оних који су учествовали у дијалогу и који су требали да гарантују резултате овог дијалога.
Ово међутим не би био први пут да српски државни врх у тренутку кризе одржава састанке са амбасадором Русије без конкретних резултата — они циничнији можда би рекли, просто са циљем симулирања деловања и стварања погодне медијске слике за одређену гласачку демографију.
И овде је најбитнија једна чињеница — ни Русија, ни УН ми међународно право не могу помоћи Србији уколико Србија то не жели. Другим речима, званични Београд мора имати политичке воље и снаге да повуче адекватне потезе и онда се ослони на помоћ савезника. Нико неће водити наше битке док ми покушавамо да останемо неутрални.
Са свим тим на уму, у овом тренутку се ипак чини да званични Београд остаје политички импотентан, а на текући кризу за сада не видимо никакав одговор. Имајући на уму сву озбиљности ситуације, чини се оправданим помислити да овај тренутак завређује пуну пажњу државног врха. Но, државни врх, изгледа, мисли другачије.
