Прошлу недљу у азијско-тихоокеанском региону обележили су бројни контакти највиших званичника Кине и САД са кулминацијом у виду посете саветника америчког председника за националну безбедност Џејка Саливана Пекингу, а на позив шефа кинеске дипломатије Ванг Јиа. Амерички званичник одржао је разговоре не само са својим колегом (с којим је, како је откривено, у претходним недељама и месецима разговарао више пута на састанцима затвореног типа), већ и са кинеским лидером Си Ђинпингом с којим је, бар према саопштењу за медије, разговарао о ситуацији на територији бивше Украјине.
Говорећи о саопштењима, чини се да су сви разговори окончани практично без резултата, са лепим жељама, дипломатским фразама и празним формулацијама које смо чули већ небројено пута, практично након сваког сличног састанка званичника две земље.
Основне теме разговора
Централне теме прошлонедељних разговора нису укључивале ништа ново — кинеско-амерички односи темеље се на релативно ограниченом броју кључних питања као што су питање Тајвана, ширење америчке војне инфраструктуре у азијско-тихоокеанском региону, војна и политичка ситуација у Јужном Кинеском Мору и концепт недељивости безбедности (ни једна држава не сме повећавати сопствену безбедност на рачун друге). Поред тога, традиционално је постављено и питање америчких санкција против технолошке индустрије Кине.
По свим овим питањима, позиције обе стране су добро познате, и оне у овом тренутку остају непромењене, укључујући ту и инсистирање Вашингтона да се САД и даље придржавају принципа једне Кине, упркос мноштву примера који говоре супротно. С друге стране, Кина потенцира на томе да је подршка независности Тајвана у овом тренутку највећа претња миру у Тајванском мореузу, а Ванг Ји се овог пута осврнуо и на Филипине, поручујући да Америка не сме користити билатералне безбедносне договоре за подривање суверенитета Кине.
Што се тиче међународних питања, на састанку Си Ђинпинга и Џејка Саливана речи је било и о сукобу на територији бивше Украјине, те догађајима на Блиском истоку и на Корејском полуострву. Након разговора, амерички дипломата сазвао је конференцију за штампу где је поручио да током разговора није остварен напредак.
Позадина догађаја
Односи Кине и САД су далеко од једнозначних — док нема сумње да две државе виде једна другу као ривале и конкурете (америчка војна доктрина чак експлицитно описује Кину као дугорочну стратешку претњу), постоји изузетно висок степен економске сарадње, па чак и узајамне зависоности између њих. Тако САД остаје највећи трговински партнер Кине (уколико изузмемо блок АСЕАН и ЕУ) са укупном разменом од чак 664.5 милијарди долара, при чему кинески извоз сачињава апсолутну већину те цифре, износећи 500.3 милијарде долара.
С друге стране, бројне америчке компаније, укључујући ту и технолошке гиганте као што је Apple и даље зависе од компонената произведених у Кини, а многе и директно инвестирају у Кину посредством сестринских компанија као што то чине General Motors, Boeing, Walmart и други.
Све ово значи да упркос геополитичком ривалству, Пекинг и Вашингтон нису вољни да ризикују сукоб који би несумњиво представљао снажан ударац на обе државе — довољно снажан да би он, бар теоретски гледано, у средњој и дугорочној перспективи могао довести до нестанка статуса суперсиле за обе државе и израњања нових светских лидера као што су, рецимо, Русија и Индија. И управо из овог разлога стратешки дијалог Кине и САД се наставља — обе стране су свесне да се ситуација креће ка конфронтацији, и обе су свесне ризика који из тога произилазе. Стога, напори се улажу са циљем спречавања непланиране ескалације.
С тим на уму, тренутак посете Саливана Кини није случајност — у данима који су састанку претходнили, краткотрајан пад тензија у односима Кине и Филипина који смо могли приметити након посете америчког министра одбране Лојда Остина Манили је окончан новим инцидентима како на мору, тако и у ваздуху, а пребацивање још шест америчких БПЛ MQ-9 Reaper на базу Кадена на Окинави довело је до размене претњи и упозорења између америчких официра и кинеских војних стручњака. Другим речима, састанци високог нивоа одржали су се као директна реакција на изненадни раст тензија које су могле довести до непредвиђене ескалације.
