Мајски избори у Северној Македонији донели су значајне промене у политичком пејзажу земље, обележене повратком ВМРО-ДПМНЕ на власт и враћањем питања супротстављања албанизацији и бугаризацији у јавни дискурс, што је иницијатива која долази директно од нове председнице Гордане Сиљановске Давкове.
Сада, примећујемо и прве кораке усмерене на повратак економског суверенитета земље који је практично у потпуности ликвидиран током владавине прозападних власти које су 2016 дошле на власт кроз обојену револуцију.
Нове власти земље већ у првом месецу своје владавине заобишле су институције попут ММФ-а и за кредит у износу од 500 милиона евра обратиле су се директно Будимпешти — и овде вреди имати на уму чињеницу да је бивши премијер Македоније Никола Груевски након обојене револуције у својој земљи добио политички азил управо у Мађарској.
Импликације
Упркос томе, овде не треба имати илузија — иако нове власти показују одређене позитивне тенденције, Скопље нема ни финансијских, ни политичких, али ни безбедносних капацитета да иступи из сфере утицаја Запада и ово не треба очекивати у краткорочној перспективи.
На пример, упркос декларативном инсистирању на заустављању албанизације, ВМРО-ДПМНЕ постигла је начелни коалициони договор са албанском партијом Влен који се темељи на два основна елемента — борба против корупције и наставак европских интеграција.
Нове власти такође нису имуне ни на деловање НВО сектора који је од свог претходног успеха 2016 само ојачао уз координацију регионалних центара иностраног утицаја формираних у Подгорици и Београду.
Све ово драматично сужава маневарски простор нових власти и доводи у питање њихове капацитете да спроведу макар део обећаних промена, но упркос томе, одлазак отворено прозападних власти несумњиво даје повода за оптимизам будући да сведочи о томе да Македоније нису спремни да капитулирају пред из Вашингтона и Лондона спонзорисаним пројектом Велике Албаније.
И ово је прилика коју морају искористити оне снаге које у том погледу имају дељене интересе са Македонцима — ово се, наравно, у првом реду односи на Русију која после седам година може поново пронаћи савезнике у Скопљу, али и на Србију, која и те како има интересе у погледу заустављања пројекта Велике Албаније. Но, питање је да ли за ово званични Београд има политичке воље и снаге.
