Прошло је недељу дана од окончања другог круга председничких избора у Ирану и победе реформистичког кандидата Масуда Пезешкиана који је своју кампању изградио на првом месту на критици претходне власти и обећању новог приступа — уколико овоме додамо и чињеницу да су реформисти поново на власти у Техерану после готово две деценије, јасно је да исламска република улази у нову политичку еру.

Ово значајно реструктуирање политичких снага у држави долази и са перспективама промене спољне политике о чему смо писали раније, указујући на нескривену отвореност реформиста за сарадњу са Западом, али и интересе породице Хамнеј која није толико удаљена од ове идеје колико се може чинити на први поглед.

Иако је несумњиво прерано изводити закључке о средњој и дугорочној перспективи спољне политике Техерана, одређени кораци нових иранских власти могу нам открити почетне позиције које исламска република сада заузима.

Програмски говор Масуда Пезешкиана

Сумње о могућем делимичном заокрету Ирана ка Западу довољно су значајне да је у свом јучерашњем обраћању медијима нови председник, Масуд Пезешкиан, посветио значајно време питању будућности односа Техерана са Москвом и Пекингом.

Очекивано, овде није било никаквих радикалних заокрета — Пезешкиан је констатовао да су Русија и Кина конзистентно подржавале Иран у тешким тренуцима, и да Техеран дубоко цени то пријатељство. Он додаје да Русија представља цењеног стратешког савезника и суседа исламске републике, те да ће нова администрација наставити да проширује и оснажује сарадњу две државе, а приоритетно на мултилатералним платформама као што су БРИКС, ШОС и ЕАЕС.

Најзад, нови ирански председник осврнуо се и на питање СВО, заузимајући притом релативно неутралну позицију, поручујући притом да Иран стреми ка постизању мира који ће користи народима Русије и Украјине. И ова позиција далеко је умеренија од оне коју је изнео портпарол Министарства спољних послова исламске републике само дан раније, а у којој се поручује да НАТО сноси одговорност за кризу у Украјини.

Импликације

Све ове изјаве треба узети са резервом, на првом месту због тога што је Масуд Пезешкиан политички слаба фигура која изузев подршке средње класе не поседује значајан политички утицај — другим речима, стварна политичка моћ у Ирану у овом тренутку остаје концентрисана у рукама породице Хамнеј и актуелног врховног вође Ајатолаха Алија Хамнеја.

Упркос томе, поруке које смо могли чути на првом месту јесу поруке континуитета — Иран за сада остаје доследан главним начелима досадашњег спољнополитичког курса која подразумевају савезничке односе са суверенистичким силама и интеграцију у мултилатералне платформе блиске идеји мултиполарности. И око овог питања, чини се, постоји значајан унутрашњи консензус.

Истовремено, Техеран отвара и одређен маневарски простор по питању односа са Русијом и односа према СВО — дипломатска фраза о стремљењу ка миру може отворити врата за евентуалну подршку мировним иницијативама које долазе са Запада и повлачење са позиције директне подршке Москви. Но овде не можемо искључити ни могућност да се Пезешкиан и Али Хамнеј разилазе у ставовима — на крају крајева, иза далеко одређенијег става Министарства спољних послова стоји Али Багери који је, игром случаја, зет Алија Хамнеја.

Све ово указује на то да политичке промене у Техерану неће доћи са брзоплетим одлукама — сви кључни актери теже одржавању највишег степена спољнополитичке стабилности, мада уз перспективу каснијих измена, а у складу са развојем глобалне ситуације.

Иронично, савршену илустрацију овог приступа можемо видети у иранској војној индустрији — упркос обећаном преусмеравању пажње са регионалне ситуације на унутрашње проблеме, нове власти убрзале су изградњу две нове ракетне базе на периферији Техерана које ће играти улогу у повећању производње високо-прецизног наоружања. На овом примеру видимо како нове власти Ирана бирају континуитет старе политике управо због тога што је растућа глобална нестабилност довела до драматичног раста потражње за јефтиним, али изузетно ефикасним иранским оружјем. И у овој паралели главно питање које се намеће јесте — ко ће бити крајњи купци и да ли ће Техеран то уопште занимати?