Јуче завршени други круг парламентарних избора у Француској увео је пету републику у нову политичку еру обележену сложеном и нејасном ситуацијом у скупштини у којој ни једна од доминантних партија није успела да осигура већину.
Лева коалиција Народни фронт која је формирана практично са искључивим циљем спречавања победе деснице освојила је 184 места у парламенту. Иза ње налази се парламентарна група иза које стоји актуелни председник Емануел Макрон са 166 места, док се на трећем месту налази десна опција, коалиција Национално окупљање са 143 места.
Ова ситуација у којој ни једна од три доминантне политичке силе није успела да осигура већину у парламенту додатно је погоршана чињеницом да је тренутни распоред снага резултат изборне математике и специфичности изборног система Француске који у обзир узима резултате партија по областима. Другим речима, Национално окупљање које је добило најмање места у парламенту заправо има највећи број гласова, чак 10 милиона док су њени конкуренти добили по 6 милиона сваки.
Импликације
За Француско ово значи пад ефикасности парламента и почетак периода нестабилности, јефтиних политичких игара и закулисних договора при чему ће Макрон наставити да доминира политичким животом земље, мада у мањој мери — и лева и десна коалиција састављене су од већег броја различитих политичких струја и могућност ефикасног уједињења у кохерентну парламентарну силу било ког од два блока чини се мало вероватним. И управо овде, Макрон ће пронаћи неопходан маневарски простор.
Овакви резултати, посебно уколико узмемо у обзир чињеницу да су они производ специфичне изборне математике, указују и на растућу поларизацију француског друштва, а јучерашњи нереди на улицама могу представљати назнаку онога што долази — периода раста унутрашњих тензија и заоштравања политичких сукоба.
С једне стране, ово представља добру вест — нестабилна унутрашња ситуација и могуће блокаде парламента знатно ће ограничити способност Париза да пројектује моћ у деловима света које му је Вашингтон поверио. И ту у првом реду мислимо на Јерменију и Молдавију, а у нешто мањој мери и Африку где је основни задатак Француске да задржава тренутне позиције до тренутка њихове предаје Америци. На сличан начин, погоршање унутрашње друштвене и политичке ситуације довешће у питање Макронове претензије на лидерство у процесу федерализације ЕУ.
С друге стране, резултати француских избора представљају и назнаку шире кризе савремене демократије у којој и изборни процес и концепт скупштинске дебате губе смисао и значење пред манипулацијом изборне воље и саботажом државних институција у циљу успостављања какве-такве доминације над државним апаратом.
Позиције глобалиста значајно су пољуљане, али у овом тренутку они су апсолутно неспремни да прихвате валидност суверенистичких аргумената и осврну се на значај националних интереса. И због тога уместо давно заборављеног идеала народне воље видимо јефтине махинације које воде само ка слабим парламентима и слабим државама. Што, разуме се, за Вашингтон, не представља ни најмањи проблем. Напротив.