До овог тренутка, бројни медији и многе уважене колеге пренеле су информацију о одлуци актуелних власти наше државе да поклоне земљиште на ком се налази бомбародвана зграда Генералштаба америчким компанијама које ће ту изградити, по свему судећи, још један урбани центар.
У нашем досадашњем раду, нисмо били благонаклони према актуелним властима Србије, сматрајући њихову политику дефетистичком, сервилном, несувереном, несамосталном и обележеном озбиљном политичком импотенцијом. Но, упркос свему томе, повлачење свесних корака ка брисању националног сећања, прекривању дубоке неправде и несумњиве трагедије нашег народа некаквим урбанистичким пројектом, говорећи искрено, нисмо очекивали.
Иако се ова одлука на први поглед чини тривијалном у односу на неке друге потезе званичног Београда које смо, нажалост, могли да видимо у претходних више од две деценије, њен значај не треба потцењивати — овде се не ради о попуштању под актуелним притисцима, одсуству избора у тешкој геополитичкој ситуацији.
Не, ова одлука представља свесно учешће у дугорочном плану брисања националног памћења српског народа и изградње виртуалне стварности у којој је незапамћена противправна агресија 1999. сведена на некакву тривијалну епизоду о којој будуће генерације не треба ни да знају. Далеко од очију, далеко од срца.
Лопта је на нашој страни
На велику жалост и упркос узалудној нади да се иза политичке импотенције не крију заиста лоше намере, актуелне власти Србије очигледно су пошле путем Никола Пашињана, путем Маје Санду, путем свих марионета које су своје државе лишиле суверенитета и ставиле на пут ликвидације државности.
Да ли ћемо дозволити да се догоди исто? У овом тренутку, упркос свим нашим добронамерним неслагањима и идеолошком пуританству и неповерењу једних према другима, реалност је да три четвртине Скупштине контролишу проевропске странке. Стога, рећи ћемо тешку истину — у овом тренутку, ми то допуштамо. Сопственом неслогом и одсуством јединства.
Стога, на нама је да се запитамо, ком ћемо се царству приволети — оном у ком ћемо моћи да правимо лепе storije за наше instagrame у новом šoping molu на месту где су некада падале НАТО бомбе? Или ћемо можда одабрати други пут и показати да ипак нисмо недостојни историје наше, и да нас није захватила западњачка река? На нама је да одлучимо, а потом и да покажемо.
