Током данашњег дана једна од доминантних тема руског медијског простора јесте могућност ескалације сукоба, а у вези са раније објављеним информацијама (добијеним, званично, од заробљених припадника ОСУ) о плановима кијевског режима да изазове техногене катастрофе на руској територији, изазване предстојећим ударима на нуклеарне електране РФ.
Руско Министарство одбране данас је већ поручило да ће у случају реализације ових планова доћи до тренутне примене жестоких војних мера мада у овом тренутку није потврђено које оне могу бити. Недуго потом, Росатом је објавио да се ситуација око Курске и Запорошке нуклеарне електране погоршава услед удара ОСУ, а Министарство спољних послова је саопштило да је Кијев већ започео припреме за напад на Курску нуклеарну електрану.
Уколико овоме придодамо и назнаке могућег укључења Белорусије у сукоб, стиче се утисак да је ескалација сукоба у овом тренутку готово неизбежна — но, да ли је све баш тако? И уколико до ескалације заиста и дође, шта ће она тачно укључивати?
За ескалацију је потребно двоје
Неоспорна је чињеница да је за ескалацију која би заиста означила некакву промену динамике борбених дејстава или промену стања на терену потребно двоје. Од почетка СВО видели смо вишеструко подизање улога од стране кијевског режима и његових налогодаваца на Западу, али не и симетричне одговоре Москве. О разлозима зашто је то тако могуће је само спекулисати — и ових спекулација на руском сегменту Телеграма има више него довољно, мада се оне све већински своде на постојање значајног дела политичких елита које и у овом тренутку очекују да ће се све једног дана завршити и да ће се ствари вратити на старо.
Ситуација је готово сигурно сложенија од тога и може бити повезана са бројним политичким импликацијама — на пример, званично проглашење ратног стања може довести у питање спремност ОДКБ да реагује, а није потребно одвојено напомињати да су велике шансе да блок на овај корак не би био спреман. С друге стране, можда улогу у овоме и игра одлука Москве да не дозволи претварање СВО у тотални рат како би се сачувала макар некаква шанса каснијег обнављања братства два народа. Или је можда све усмерено на спречавање појављивања повода за улазак мировне мисије НАТО на територију бивше Украјине. И ова листа може се наставити на много начина и у много праваца.
Но, непобитна чињеница коју су раније ове недеље отворено констатовали и званичници Вашингтона остаје — Русија за сада није реаговала на прелазак црвених линија. И нема сумње да је управо ово у значајној мери допринело ситуацији коју видимо данас, ситуацији у којој Кијев разматра могућност изазивања нуклеарне катастрофе практично се не плашећи последица по себе. Или ситуација у којој Лондон отворено позива на ударе по дубокој унутрашњости Русије. Суздржаност или принципијалност препозната је као слабост. И само уколико политичке елите Русије схватају и прихватају ову чињеницу можемо говорити о перспективама стварне ескалације, а не само нових провокација и нових једностраних подизања улога.
Шта ескалација може значити?
Упркос одређеним проблемима са координацијом и комуникацијом, као и већ више пута помињаним проблемима са средњим и вишим официрским саставом, Русија и те како има капацитете и средства да ескалира сукоб на потпуно нови ниво — једном речју, скидајући рукавице.
Овде, наравно, не говоримо о примени нуклеарног оружја које остаје резервисано као последња стратешка линија одбране о којој се у овом тренутку не може ни говорити. Нуклеарно оружје је питање глобалног сукоба са другим нуклеарним силама, а не решавања задатака СВО. И оно за решавање тих задатака није потребно, потребно је само да Москва да зелено светло својим оружаним снагама да примене своје пуне конвенционалне капацитете у складу са војном доктрином.
Ово би означавало, на пример, систематичне ударе на енергетску инфраструктуру непријатеља (уместо ”удара одмазде” које видимо сада) са све уништавањем трансформатора око нуклеарних електрана што би довело до њиховог одсецања од мреже и последичног потпуног енергетског колапса бивше Украјине. Или једнако систематичне ударе по мостовима на Дњепру чиме би логистика ОСУ била знатно нарушена. Коришћење откривених процепа у неприајтељској ПВО (који су већ сада познати) за извођење кампања бомбардовања у дубокој позадини непријатеља. А уколико говоримо и о озбиљнијој ескалацији, могли би се радити о обарању америчких БПЛ изнад Црног мора и ударима на возове са западном техником и наоружањем на граничним прелазима.
Предузимање ових корака, међутим, захтевало би формално или неформално проглашење ратног стања, и мобилизацију свих државних ресурса за остваривање резултата — и ово је нешто ка чему објективно постоји отпор у делу руских политичких и економских елита. Многи руски извори сада пишу да је инвазија ОСУ на Курску област била ”хладан туш”, но о овоме је тешко судити. За многе од нас, хладан туш био је напуштање Херсона или катастрофа 2022 у Харковској области. Уколико су ови извори у праву и елите у Русији најзад схватају да повратка на старо неће бити, само онда можемо говорити о стварним перспективама ескалације. И онда се ток СВО може драматично променити. Но, да ли ће до тога доћи показаће време.
