Према писању америчког листа Politico, скорашња дипломатска турнеја бриселских званичника у арапским земљама Персијског залива завршила се неуспехом у покушају да се петро-монархије убеде било у неопходност активније подршке Кијеву, било у оправданост њиховог придруживања антируским санкцијама.
Позадина догађаја
Овакав исход тешко да изненађује имајући на уму чињеницу да су се блискоисточне монархије од почетка СВО придржавале уравнотеженог става, чак неретко играјући улогу посредника у решавању техничких питања као што је размена заробљеника.
Но овде се не ради само о питању неутралности, већ и о променљивим економским интересима блискоисточних енергетских гиганта који теже не само диверзификацији својих прихода, већ и диверзификацији платне инфраструктуре што је пројекат у ком Русија игра водећу улогу.
Агресиван економски блицкриг против Москве, као и каснији кораци усмерени на конфискацију замрзнутих руских актива нису прошли неопажено на међународној сцени — блискоисточне монархије више су него свесне да њихова сопствена зависности од финансијске инфраструктуре под контролом Вашингтона представљају значајне ризике и директне механизме утицаја на њихову политику, а тако и механизме подривања њиховог суверенитета.
Због тога, државе Блиског истока у најмању руку не желе да затворе врата могућности будуће сарадње са Москвом у овој сфери, што у дубоко нестабилној регионалној ситуацији са све агресивнијом политиком Израела може постати можда и кључно питање националне безбедности.
Још један вектор сарадње несумњиво представља Африка где се руски капитал, уз кинески, убрзано позиционира као један од водећих фактора економске суверенизације континента, а посебно у регији Сахела где су руске компаније осигурале повлашћен положај.
Имајући на уму чињеницу да су петро-монархије инвестирале више од 100 милијарди долара у афричку привреду од 2014, јасно је да ове државе имају дугорочне економске интересе на црном континенту и у складу с тим не желе да ризикују покретање економског рата са Русијом која би у одговору могла преузети кораке усмерене на њихово потискивање из неких од најперспективнијих афричких тржишта.
Све ово показује да политичка мапа Блиског истока није тако једнозначна као што се може чинити — иако арапске државе нису пронашле довољно политичке воље да спрече геноцид у појасу Газе, нити да дигну глас против израелске агресије на Либан, очигледно је да њихови сопствени економски интереси ипак представљају црвену линију иза које утицај Запада почиње да слаби.
