У тренутку када читав колективни Запад под вођством Вашингтона лобира против продужења мировне мисије Афричке Уније у Сомалији, доводећи тако у питање саму државност земље чија армија није у стању да се самостално носи са растућом терористичком претњом, неочекивана помоћ за Могадиш долази са можда неочекиваног места — из Турске.
Пре нешто мање од недељу дана, турски лидер Реџеп Тајип Ердоган затражио је од парламента да одобри размештање турског контигента у афричкој држави и то на период од две године. Истовремено, турски министар енергетике саопштио је о почетку мисије истраживања могућих залиха нафте и гаса у сомалијским територијалним водама.
На тај начин, проблем терористичке претње је практично решен без обзира на планове Вашингтона, а Сомалија притом има и перспективу за нове економске успехе. Сви су на добитку. Но, ситуација није тако једнозначна.
Позадина догађаја
Тежње САД да блокирају даље присуство мировњака АУ у Сомалији несумњиво је повезано са плановима Вашингтона да се наметне као практично једини војни партнер Могадиша, а тако и као једини гарант условног суверенитета и ништа мање условне државности земље, успостављајући заправо над њом апсолутну контролу што је неопходно за реализацију пројекта независности Сомалиленда у замену за подршку Етиопије побуњеницима у Судану.
Но, како се показало, власти Сомалије нису биле спремне на овакав договор — почетком месеца, званични Могадиш обратио се Русији, исказујући интересовање за свеобухватну сарадњу, укључујући ту и у сферама експлоатације фосилних горива и ретких метала што би, како се наводи у саоштењу власти, осигурало дугорочне интересе руског бизниса.
Недуго потом, а судећи по интензивирању контаката Вашингтона са етиопском опозицијом и дијаспором, и Адис Абеба одлучила је да одбије амерички предлог што је могуће предности потпуне контроле над Сомалијом учинила мање значајним у поређењу са издацима. Но, за САД, проблем могућег учвршћивања руског присуства на Рогу Африке остао је озбиљан стратешки изазов.
И управо овде појављује се Турска као начелно неутрална снага која властима Сомалије нуди и војну заштиту од терористичких група, али и перспективе економске сарадње и то управо у оним сферама које је званични Могадиш означио као могући простор сарадње са Русијом. Другим речима, јасно је да овде Турска делује практично као инструмент интереса колективног Запада, преузимајући трошак одржавања мисије у Сомалији како би спречила улазак земље у сферу утицаја Москве.
Но, Анкара овде несумњиво има и значајне користи за себе — поред очигледне зараде од експлоатације сомалијских ресурса, Турска на овај начин стиче прилику да у још једној афричкој земљи демонстрира високу ефикасност својих ударних дронова Bayraktar TB2 и осигура могуће нове купце турског наоружања.
Док се TB2 у зони СВО показао као немоћан да се носи са савременим системима ПВО, ова летилица пронашла је своју савршену примену у Африци, у ударима на терористичке групе које не располажу озниљним, а најчешће никаквим противваздушним капацитетима. Стога, управо је ”црни континент” јединствена шанса за турски војно-индустријски комплекс да спречи потпуни фијаско свог најпознатијег пројекта који у погледу савремених сукоба технолошки развијених снага није оправдао очекивања.
