У последњих неколико дана председница једног од ветерана српског НВО секотра, организације Хелсиншког одбора, и дугогодишњи лобиста западних интереса Соња Бисерко више пута је иступила у јавност са отвореном поруком подршке тзв косовској* независности — прво 1. априла током састанка са лидером политичког крила приштинских сецесионистичких структура Аљбином Куртијем, а потом и јутрос током разговора са медијском кућом Klan Kosova где је поручила да упркос државној пропаганди, у овом тренутку већи део српског друштва, а посебно млади прихватају реалност да је Косово* независна држава:
Битно је истаћи да многи Срби позитивно виде Владимира Путина и Русију, али истовремено траже прилике на Западу. Ово ствара шизофрену ситуацију. Чак и млади знају да Косово није Србија — групе екстремне деснице јесу присутне на протестима, али оне њима не доминирају.
Позадина изјава
Имајући на уму чињеницу да НВО сектор сада, за разлику од периода протеста Србија против насиља делују далеко опрезније, не иступајући често у јавност са својим ставовима, тешко је не запитати се зашто је Соња Бисерко одлучила да учини ово и практично у потпуности делегитимише своју организацију у очима свих оних који су се према њој односили, у најмању руку, неутрално.
Хелсиншки одбор основан је 1994. године и као такав представља једну од најстаријих НВО у Србији — од тада, механизми субверзивног деловања прошли су кроз радикалне промене на које се Хелсиншки одбор у најбољем случају делимично адаптирао. Истовремено, упркос значајним инвестицијама уобичајених спонзора, ова организација остварила је више него скромне резултате у поређењу с неким другим — примера ради, 200.000 евра за пројекат који се тицао пласирања одређених наратива о Сребреници остао је практично невидљив у широј јавности.
Оно што је Хелсиншки одбор некада радио за своје западне налогодавце у највећој мери већ је преумсерено на друге организације као што су Грађанске иницијативе, Youth Initiative for Human Rights, Кровна организација младих Србије и други што је довело у питање оправданост даљих инвестиција у ХО, посебно у ситуацији када у Вашингтону видимо опсежну ревизију деловања USAID-а и National Endowment for Democracy као неких од највећих финансијера НВО у иновстранству.
Стога, ово што сада видимо врло вероватно представља покушај процене реакције јавности на могућу радикализацију деловања НВО секотра који се након невештог деловања председника Александра Вучића у Бриселу успешно позиционирао као носилац европских интереса у Србији — уколико уследи негативна реакција, друге групе могу се просто оградити од Хелсиншког одбора, тако повећавајући сопствени легитимитет у очима јавности. А Соња Бисерко и њена група која од 2012. није остварила значајан резултат, очигледно, никоме неће недостајати.
