Радикални дипломатски кораци Делхија који су уследили као реакција на терористички напад у области Џаму и Кашмир указују на то да у тренутној ситуацији Индија не избегава ескалацију — напротив, одлуке о суспензији Споразума о водама Инда, као и о затварању граничног прелаза Атари-Вага тешко се могу тумачити другачије него пажљиво испланирани удари на кључне националне интересе Пакистана које Исламабад тешко може оставити без одговора.
Више је него индикативна и чињеница да је до текуће ескалације дошло у светлу посете америчког потпредседника Џеј-Ди Венса који је, уз Доналда Трампа и шефицу Европске Комисије Урсулу фон дер Лејен био међу првима који су иступили у јавност са порукама подршке Делхију — Венс се, притом, и нашао у Индији како би склопио трговински споразум по убрзаном поступку који би решио проблем раније уведених тарифа. Но, ово је само најновији случај те врсте.
Индија као прокси снага САД против Кине
Колико у фебруару ове године, на састанку индијског премијера Нарендре Модија са америчким председником Доналдом Трампом постигнут је договор о куповини америчких F-35 — сам разговор одиграо се свега неколико дана након потписивања војно-техничког споразума између Индије и Етиопије који ће омогућити постепено потискивање кинеске војне технике из арсенала афричке државе.
А свега месец дана раније, власти земље саопштиле су да је у оквиру ширег програма војне модернизације индијска компанија специјализована за производњу БПЛ Optiemus Unmanned Systems склопила споразум о сарадњи са тајванском KunWay Technology са циљем проширења спектра летилица које се могу производити у оквиру домаћег војно-индустријског комплекса.
У марту прошле године, Индија је одлучила да оживи нерешен територијални спор са Кином и оптужи Пекинг за територијалне претензије на своје територије, мада не пре него што је и сама распоредила додатне снаге на граници са Тибетом. У истом периоду, Делхи је задао ударац и кинеском мега-пројекту Појас и пут отварајући луку на обали Арапског мора за америчке војне бродове и интензивирајући војну сарадњу са афричким државама у којима Кина има значајне интересе.
Но можда је најилустративнији био састанак индијског министра одбране Раџната Синга са тадашњим министром одбране САД Лојдом Остином на ком је отворено објављено о потпуној стратешкој усаглашености две земље у вези са питањима ”кинеске претње” и неопходности осигуравања ”слободног азијско-тихоокеанског региона”.
Импликације
Док Кину и Индију раздвајају традиционални гранични спорови, али и стратешка конкуренција која је последица претензија обе земље да се позиционирају као лидери Глобалног југа, Делхи је до сад у својој спољној политици одржавао крхку равнотежу интереса — продубљујући односе са Вашингтоном, али и спречавајући озбиљније погоршавање односа са Пекингом.
Могућност практичне ликвидације Пакистана у својству другог стратешког ривала могло би променити овај статус кво, чинећи Индију вољнијом да директније подржи Вашингтон у његовим антикинеским дејствима у региону.
И тренутак за ово више је него погодан — Пакистан се већ дуги низ месеци налази на граници потпуног војног и политичког колапса изазваног узурпацијом власти од стране пробританске војне хунте која је уз свесрдну помоћ колективног Запада уклонила, а потом и затворила суверенистичког премијера Имрана Кана. Ови догађаји дубоко су поделили земљу, покрећући масовне протесте и слабећи контролу централних власти што је довело и до експлозије терористичког деловања.
Уз бројне унутрашње проблеме и нелегитимну власт која није кадра да их реши, Пакистан лако може колабирати под притиском индијских удара, остављајући тако Делхи слободним да своју пажњу преусмери ка Кини. И ово је цена коју је Вашингтон несумњиво спреман да плати у циљу повећања притисака на Пекинг — на крају дана, пакистански војно-политички врх проблем је Лондона, а не САД.
