Пише: Радомир Јеринић, студент дипломатије и међународних односа и уредник платформе Рог Слободе
Позивам вас да на тренутак размислите и освестите једну важну чињеницу.
Замислите 1803. годину. Србија, у суштини, не постоји на мапи света. Претворена је у земљу пуку руралних сељака, са магловитим назнакама организације у Црној Гори и Војводини. Са позиције релативне историјске и геополитичке анализе, ситуација је деловала као да нема ничега. Све што смо имали било је ништа. Људи који су били сведоци тог времена, знали су да је земља буквално уништена током још једног Аустријско-турског рата, и да су све претходне наде угашене. Образовани појединци могли су се набројати на прстима једне руке. Лица која су се бавила науком била су ретка и усамљена, као слободни интелектуалци у свету који је мало бринуо о њима. Писменост је била ретка, а већина свештеника била је неписмена. Неупоредиво мали број људи био је образован, понекад чак и у само једној од бројних области. Цркве су одржавале племенски пламен националног идентитета, али сама институција Патријаршије више није постојала. Заузимали смо практично 0 квадратних километара, обучени у рите, болесни, неуки, и подложни патњама и понижењима. Сваки дан, сваке године, сваког века, Србија није постојала као држава. Мало више од 4 милиона људи, без значајног утицаја на светску сцену. Уз неколико песама, готово без историјског трага, без икога ко би их записао.
Али онда, у 1918. години, српска војска је на прагу Беча. Под нашим ногама налазе се рушевине неколико империја које смо ми, сами, уништили. Нашим сопственим рукама, без ичије помоћи, ми смо преокренули свет. Европа, онако каква је била вековима, више не изгледа исто. Срби су преорали њене основе. Ми смо успели да направимо државу која обухвата пола Балкана, ослободили смо друге народе, и донели слободу и мир. У овом новом поретку, имамо Теслу, Пупина, Миланковића, и бескрајно много образованих појединаца. Универзитети су оживели, а у селима девојке говоре француски. Летимо небом у својим авионима, који су тада били чудо технике. На помен нашег имена, изазивамо поштовање и страх. У неким случајевима, на појам Србије, или се устало или су зуби били стегнути у тишини. Али, иако смо постигли толики напредак, број нашег народа остао је отприлике исти — око 4 милиона.
Прошло је нешто више од сто година између ових двају тренутака. У историјском контексту, ова два периода разликује само један добар животни век. У том временском размаку, са савременог становишта, прошло је буквално пола минута.
Како је ова трансформација могућа? Тајна је у томе што смо од ништа успели да изградимо све. Оно што смо имали, био је управо тај почетни импулс. И све што смо постигли у том периоду, све што нам је дато као народ, као нација, је наше све.
Данас, када славимо Сретење Господње, Дан државности Србије и Републике Српске, нисмо само сведоци једног од најважнијих датума у српској историји, већ и момента дубоке рефлексије о томе где се налазимо као народ и нација, како на националном тако и на глобалном нивоу. Овај дан није само израз поштовања према нашој историји, већ и позив на одговорност према будућности, на дубоко разматрање наших геополитичких позиција и унутрашњих изазова који су, попут историјске динамике, више пута одређивали судбину српског народа.
Дан државности Србије и Републике Српске на исти начин нас подсећа на темељне принципе и вредности које су обликовале нашу државност и нацију. Од тренутка када је избио Први српски устанак 1804. године, под вођством Карађорђа Петровића, па све до данашњих дана, историја Србије је један дуг и мучан пут борбе за слободу, суверенитет и територијалну целовитост. Први српски устанак није само означио отпор против Османлијског царства, већ и изражавао почетак дубоке политичке свести српског народа о потреби за самосталним државним устројством, које би било у стању да осигура егзистенцију и напредак српског народа. Ова идеја о самосталности, која је обележила и касније устанке, поставила је темељ за модерну српску државу.
Долазимо до важне геополитичке чињенице која и данас има велики значај — на српској географској и политичкој раскршћу двају великих цивилизацијских и политичких утицаја: НАТО-а и БРИКС-а, али и дубоке историјске и културне везе са православним светом. Србија је, у историјском контексту, увек била мета великих политичких и војних сила, али је истовремено и важан играч у Балканском региону, који је увек тежио да остане веран својим историјским принципима — суверенитету, независности и слободи. Управо ову сложену динамику видимо и данас, када се Србија и Република Српска налазе у стању континуираног дипломатског и политичког притиска с једне стране, али и тежње за изградњом блиских веза са слободарским блоком на међународној сцени.
Међутим, не можемо се упустити у дугорочну стабилност без дубоког разматрања унутрашњих питања која утичу на државност и друштвену кохезију. Србија и Република Српска су суочене са бројним економским и социјалним изазовима, али и са питањем националног јединства. Поларизација друштва, која се понекад одражава и на политичке процесе, мора се превазићи како би се изградио трајни консензус који ће осигурати стабилност и развој обе државе. У том контексту, појам националног јединства постаје важнији него икада раније.
Имајући у виду савремену политичку и економску стварност, важно је истакнути да, упркос великим спољним притисцима, Србија и Република Српска не смеју да дозволе да буду подложне манипулацијама великих сила или да се повуку пред краткорочним политичким интересима. Национални интереси морају бити на првом месту, а то подразумева активно и одговорно учешће у међународним организацијама, али и очување дубоких веза са савезницима који подржавају наш суверенитет.
Позивам српски народ, како у Србији, тако и у Републици Српској, да поново буде јединствен у својој борби за слободу и правду, да не дозволи да се затру историјске вредности на којима је изграђена наша цивилизација. Ми нисмо само наслеђе прошлости, ми смо и архитекте будућности. У овом тренутку, више него икад, потребно је да изградимо државу која ће бити праведна, стабилна и која ће бити понос на све нас. Само кроз јединство, кроз одговорност према нашој историји и са визијом будућности, можемо обезбедити сигурну и слободну Србију и Републику Српску у глобалном контексту.
Нека овај Дан државности буде подсетник да никада не смемо заборавити историју која нас је обликовала, али и изазови који су пред нама. Са вером у будућност, са патриотизмом и са поштовањем наше традиције, можемо кренути ка једној новој ери за српски народ – ери анти-империјализма.
