У раним јутарњим часовима, Федерална служба безбедности Русије објавила је да је добила приступ документима који потврђују кључну улогу Лондона у „координацији ескалације међународне војно-политичке ситуације„.
Руски безбедњаци притом саопштавају да је овај задатак ескалације поверен Директорату за Источну Европу и Централну Азију (EECAD), под којим делује и информационо-пропагандна организација британске владе, Директорат информационих претњи и утицаја (ITID). И док нема сумње да ове организације под контролом званичног Лондона на првом месту делују против Русије и на постсовјетском простору, могу ли оне бити укључене и у скорашње догађаје на Косову и Метохији? Ово питање вреди поставити будући да, судећи по саопштењу ФСБ-а, дејства усмерена на дестабилизацију која предузимају британске службе нису географски ограничене на Русију, и нема разлога зашто она не би обухватала и Балкан.
Позадина догађаја
Ситуација је утолико интересантнија уколико размотримо политичке каријере неких од високих званичника ових организација — на пример, Филип Бартон, сада заменик министра спољних послова својевремено је координисао посете америчких званичника Београду и Приштини, док је саветник британског премијера за питања националне безбедности Тим Бароу за време свог мандата као амбасадора Велике Британије у Бриселу организовао је састанак високих званичника ЕУ са Едитом Тахири, тадашњом заменицом премијера* у илегалним шиптарским структурама.
Но, повезаности са нашим регионом се не завршавају ту — према процурелим документима још једне британске организације која се бави информационо-пропагандним делатностима, Integrity Initiative, Лондон је у претходној деценији инвестирао у формирање мреже прозападних медија на Балкану који је требало да се супротстави „пропаганди Кремља“ и проруским снагама које Британци називају српским кластером.
Ни један од ових примера, наравно, не представља необорив доказ да је Лондон заиста умешан у текућу антисрпску хибридну операцију, али зато сви они несумњиво показују да она јесте у складу са британским интересима, и у складу са британском политиком на Балкану.
Истовремено, борба Лондона против „српског кластера“ показује да ма колико слаба била власт у Београду, Запад ће увек видети Србију као претњу својој хегемонији на Балкану због дубоко укорењених традиционалних вредности и с њима повезаних братских веза са Русијом.
И управо из овог разлога, главни циљ Запада у нашој земљи остаје не толико контрола над Београдом (могло би се рећи да је она у великој мери, нажалост, остварена), већ управо ликвидација српског народа као сувереног политичког чиниоца на Балкану.
