Као што смо и претпоставили, најављивани велики мировни самит у Лондону завршио се не само одсуством резултата, већ и практичним одсуством разговора уопште — свега неколико сати до почетка преговора, министри спољних послова Велике Британије и Француске објавили су да неће присуствовати састанку чиме је он сведен на разговор америчког изасланика за питања Русије и Украјине Кита Келога са некаквим чиновницима из Лондона и Париза. А, ту негде по страни су стајали и представници кијевског режима, разуме се.
О узроцима оваквог исхода постоји неколико верзија које су се појавиле у медијима — према тврдњама портала Axios у корену несугласица налазило се одбијање ЕУ да прихвати мировни план Трампа који би подразумевао de facto признање руске контроле над новим областима РФ са последичним повлачењем снага ОСУ и укидањем европских санкција уведених од 2014. године до данас.
С друге стране, Reuters тврди да се, напротив, радило о поруци Кијева да неће прихватити разговор о територијалним питањима све док не буде постигнут договор и потпуној и безусловној обустави ватре.
Импликације
Оно што је заједничко за оба ова наратива јесте то што они тврде да се готово проруска позиција Вашингтона који тежи миру нашла изазвана од стране ЕУ и Кијева који практично ни не располажу никаквим суверенитетом — сама апсурдност ове тврдње указује на то да се овде тешко може радити о поузданим информацијама, а далеко пре о унапред планираној информационој операцији САД.
У прилог овој тези говори и чињеница да се званични Вашингтон о овим питањима огласио врло штуро, уз фразе које нису нити потврдиле нити демантовале медијске наводе, али је зато неколико највиших америчких званичника и те како нашло време да укаже Европи на неопходност даље милитаризације.
Тако је амерички министар одбране Пит Хегсет поручио да САД више не могу бити гарант безбедности Европе, док се шеф Стејт департмента Марко Рубио пожалио да је НАТО у овом тренутку није прави одбрамбени савез, већ „савез САД и шачице млађих партнера“.
Када смо писали о лондонском самиту у часовима пре његовог одржавања (односно практичног отказивања) изнели смо тезу да ће се овде на првом месту радити о још једном кораку Вашингтона усмереном на „предавању штафете“ Европи у погледу и подршке кијевског режима и припреме за самостални рат против Русије у будућности — оно што смо видели, међутим, пре је личило на ударање невољног саиграча штафетом у зубе.
