Без много пажње јавности прошао је нови протест Албанаца у Бујановцу који је 14. јануара одржан испред градске полицијске станице — као и на претходним сличним догађајима као главни разлог окупљања истакнута је наводна дискриминација албанског становништва, а у организацији скупа учествовали су политички лидери Албанаца са југа Србије, укључујући ту и Невзада Луфтиа, предавајућег Албанским националним већем и Рагмија Мустафу, председника општинског одбора ПДД у Бујановцу.
Као конкретан повод искоришћен је коментар на друштвеним мрежама у ком је реакција на подизање албанске заставе на згради Албанског националног већа била питање „има ли зоље још увек у војну употребу?“ — организатори протеста тврде да појединац који стоји иза овог коментара није сносио одговорност упркос томе што неколико месеци раније један Албанац јесте за, како тврде, врло сличну поруку.
Но, у званичним наративима се не помиње да је та порука гласила „само пиштољ УЧК решава проблем у Бујановцу“.
Позадина догађаја
Сам протест није био посебно успешан због чега су га и сами организатори на крају описали као симболични, но постоје индикације да масовност није била главни циљ — непосредно након протеста, Невзад Луфтиу започео је опширну медијску кампању са циљем промоције наратива о некаквој систематској дискриминацији Албанаца у Србији, а нешто веома слично видимо и у скорашњим медијским наступима Белгзима Камберија
из НВО Musine Kokalari.
Ово је далеко од првог пута да се наративи о некаквом подређеном положају Албанаца у Бујановцу, Прешеву или Медвеђи појављују у медијима на енглеском језику, но овог пута до тога долази у склопу шире антисрпске кампање коју предводе сепаратистичке структуре из Приштине уз подршку америчке амбасаде и српског НВО сектора.
Стапање ова два наратива у један представља врло опасан сигнал који званични Београд не сме превидети, будући да може указивати на предстојеће покушаје озбиљније дестабилизације којом ће формално координисати Приштина, а под изговором бриге за права Албанаца у ономе што великоалбански идеолози називају „прешевском долином“.
А, уколико све ово сагледамо у светлу повратка албанских исламиста из Сирије који су у Северној Македонији већ покушали да формирају терористичку групу средином децембра, постаје јасно да нема гаранција да медијске кампање и политички притисци неће прерасти у отворену терористичку активност.
