Пре свега три дана писали смо о војној вежби коју КФОР и ЕУФОР организују у координацији са оружаним снагама БиХ дуж граница Републике Српске — разматрајући природу вежбе која је усмерена на разбијање демонстрација и контролу терена, изнели смо тезу да се ради о припреми за нове притиске и нове нападе на српски народ како у Републици Српској, тако и на окупираној територији Косова и Метохије.
И јуче се ова теза, бар у погледу КиМ показала као тачна — шиптарске илегалне формације извеле су још једну операцију на северном делу наше јужне покрајине, преузимајући контролу над неким од последњих назнака српске државности на окупираној територији. И као и сваки претходни пут, ситуација је прошла уз позиве Београда међународној заједници да реагује, и забринутост Вашингтона због наводно једностраних потеза сепаратиста из Приштине.
Позадина догађаја
Рећи да се ради о још једном понављању добро познате формуле значи не рећи ништа — у овом тренутку и позиције Приштине, и позиције колективног Запада, али и позиције званичног Београда добро су познате свакоме ко је имао имало интереса да сазна шта се дешава на територији наше земље у тренутном веома нестабилном геополитичком периоду.
Тужна стварност је да у овом тренутку не постоји разлог да очекујемо другачији исход — сепаратисти из Приштине за крајњи циљ имају сецесију дела српске територије са потпуним међународним признањем њихове квази-државности, а овај циљ уклапа се и у планове Запада за наш регион који се просто могу описати као успостављање потпуне војно-политичке доминације што укључује, као што смо више пута поменули, ликвидацију српског народа као сувереног политичког чиниоца на Балкану.
И ова формулација није случајна — реалност тренутне ситуације јесте да држава Србија, предвођена актуелним политичким елитама (али и онима пре њих) просто нема план који не укључује предају. Све што видимо на терену указује на то да званични Београд просто купује време — они оптимистичнији сматрају да купује време док ”Руси не дођу до Дунава”. Они песимистичнији могли би рећи да се ради о куповини времена до тренутка када ће у низу пораза који су остали без одговора просто нестати и последњи капацитет српског народа да захтева одбрану својих кључних националних интереса. И у овом смислу, нажалост, уколико је превише рећи да је држава Србија лишена суверенитета, онда смо бар приморани да признамо да је њено политичко лидерство током протеклих двадесет и пет година доведено у стање потпуне политичке импотенције.
Све ово не значи да је Србија у једноставној геополитичкој ситуацији — сви знамо да ово није случај имајући на уму чињеницу да смо практично опкољени чланицама и сателитима НАТО, но проблем лежи у томе што током више од две деценије, политичке елите Србије просто одбијају да се позабаве могућим решењем. И наша тренутна економска зависност од Запада савршено илуструје ову чињеницу — тежина наше ситуације директно је повезана са одлукама наших сопствених полтичких лидера који ни у једном тренутку нису поставили питање ”постоји ли други начин?”.
У својој слепој посвећености дефетизму, политичке елите Србије не допуштају покретање ове дебате, између осталог и у страху од сусрета са дугим низом грешака које су направљене у претходних четврт века. А, ту је и чињеница да се ради о историској одговорности коју, како се чини, нико није вољан да преузме. Стога, чини се да ова одговорност мора пасти на српски народ који у себи мора пронаћи и вољу и смелост да постави питања која српска мејнстрим (проевропска) политичка мисао активно избегава деценијама. И нема сумње да наш народ, бар за сада, за то има снаге — да је другачије, не би био тако очигледан трн у оку колективног Запада.
