Почевши од јучерашње вечери, пажња светске јавности остаје усмерена на наводе које је први објавио лист The New York Times, а према којима је одлазећа администрација Џоа Бајдена одлучила да ипак дозволи примену америчких ракета ATACMS по циљевима на ”старим” руским територијама, а пре свега на територији Курске области — новинари листа тврде да је ова одлука донета као реакција на и даље неухватљиве севернокорејске војнике за које Запад тврде да се налазе у Курској области где ће учествовати у заједничкој офанзиви са армијом РФ.
Званичници Беле куће, међутим, одбили су директно да коментаришу ове наводе, а и нелегитимни председник Украјине Володимир Зеленски само је имплицитно потврдио ”промену правила” тврдећи да ће ”ракете говорити за себе”.
Све ово није остало без одговора Москве чије је Министарство спољних послова подсетило Вашингтон на јунска, а потом и септембарска саопштења руског лидера Владимира Путина у којима се поручује да ће се овакав развој догађаја сматрати директним укључењем НАТО у сукоб са свим последицама које из тога произилазе.
Основна и више пута поновљена теза руског председника јесте та да ОСУ нису у стању да самостално користе ово оружје на првом месту збго неопходности обраде и употребе података са НАТО сателита, а друго и још значајније, због тога што уношење упутстава за лет ракете дугог домета захтева техничке вештине којима располажу само војници НАТО. Стога, Путин закључује:
Уколико то решење буде донето, то ће значити ништа друго до директно учешће држава НАТО, САД и европских држава у рату у Украјини. То ће бити њихово директно ичешће и то ће, наравно, из корена променити саму суштину сукоба, његову природу. (…) А, имајући у виду ови промену, ми ћемо донети одговарајуће одлуке које произилазе из оних претњи пред које смо постављени.
Импликације
Свака анализа ове теме долази са неколико углова које морамо сагледати — на првом месту, поставља се и даље легитимно питање тога шта Вашингтон заиста планира да уради. Неки аналитичари сматрају да се ради само о медијском потезу који за циљ има да провери колика је стварна одлучност Русије у радикалном одговору на овакву ескалацију сукоба. Други сматрају да се ради о стављању Доналда Трампа у позицију у којој ће му бити теже да деескалира сукоб. А, овим анализама додали бисмо и могућност да се ради о покушају да се испита руска ПВО у ограниченом периоду до ступања Трампа на власт — обећање да ће одлука бити повучена може се искористити као механизам сузбијања руског одговора.
Информационом хаосу доприносе и они извори попут Bloomberg-а који тврде да Бела кућа није донела одлуку, већ је блиска доношењу исте — и овакве информације могу бити посматране као део шире информационо-пропагандне кампање која би омогућила Вашингтону да се огради од првобитних навода у случају да процени да је Москва озбиљна по питању ескалације сукоба.
С друге стране, ту су практична питања — да ли ОСУ уопште располажу довољним залихама да нанесу озбиљнију штету руским објектима у дубокој позадини? Већина аналитичара како у Русији, тако и на Западу сматра да то није случај, због чега наводну одлуку Беле куће треба посматрати пре свега као политички, а не војни корак. Најзад, не треба потценити ни руску ПВО која је показала да је кадра да се избори и са овим типом наоружања.
Но, на крају дана, све дебате у јавности остају бесмислене — рачунати на било какву суздржаност Вашинтогна тешко да би било оправдано, а одлука о околностима примене западног оружја дугог домета, као што смо писали раније, донета је давних дана и остаје потпуно независна од многобројних медијских кампања које су усмерене на друге циљеве. Једини аспекти који су вредни детаљнијег разматрања јесу како ће Русија заштити своје стратешки значајне објекте када (а, не ако) они буду угрожени и да ли ће Москва остати доследна својим упозорењима и одговорити не Кијеву, већ директно НАТО.
