Када је у највећој пакистанској луци Карачи 6. октобра одјекнула моћна експлозија која је била последица судара аутомобил-бомбе са цистерном горива, радило се о значајном, али не толико неуобичајеном догађају, тим пре што су међу настрадалима били представници кинеских компанија, а одговорност за напад преузела је сепаратистичка и терористичка организација Ослободилачка војска Белуџистана.
Док се ОВБ формално бори за отцепљење провинције Белуџистан од Пакистана, још од августа прошле године када је група дала Кини ултиматум да обустави све своје активности у земљи у року од 90 дана или се суочи са ударима на своје кључне интересе у региону, њене активности постале су готово искључиво усмерене на борбу против пакистанско-кинеске сарадње.
Мање од месец дана након овог инцидента, ОВБ је извела низ напада на положаје оружаних снага Пакистана, тада већ нескривено користећи оружје произведено у земљама чланицама НАТО и јавно га демонстрирајући у својим видео порукама — представници колективног Запада тада су објаснили ову чињеницу наводним шверцом наоружања из суседног Авганистана, имплицирајући да можда постоји веза између између терористичке групе и Талибана. Ово, међутим, никада није потврђено.
Но, арсенал терористичких група које делују на територији Пакистана наставља да расте — у нападу на приватни рудник угља у области Дуки провинције Белуџистан који се одиграо пре свега четири дана, званично непознати терористи извршили су масакр двадесет и једног рудара, користећи се притом не само аутоматским оружјем западне производње, већ и ударним беспилотним летилицама, као и минобацачима.
Након снажне осуде јавности, Ослободилачка војска Белуџистана издала је саопштење у ком осуђује напад и ограђује се од њега, упркос томе што се он одиграо на територији на којој група активно делује.
Позадина догађаја
До овог погоршања безбедносне ситуације у Пакистану долази у предвечерје самита Шангајске организације за сарадњу за који су терористи ОВБ обећали да ће га саботирати својим дејствима — уколико ову претњу сагледамо у светлу снажне анти-кинеске позиције ове групе, као и њеног приступа савременом наоружању западне производње, остаје мало отворених питања у погледу тога у чијем интересу они делују.
Током последњих неколико месеци, питање инструментализације тероризма од стране колективног Запада постало је релевантније него што је било још од краха Исламске државе у Сирији и Ираку — тако смо могли видети необично ефикасну активацију групе Ал Шабаб у Сомалији чиме је оправдано повећање америчког војног присуства, као и уласка турских снага на Рог Африке, а сличну ситуацију налазимо и на тромеђи Нигерије, Бенина и Нигера где су терористи групе Џамат Наср ал Ислам вал Муслимин заузели положаје у густим џунглама, изводећи повремене нападе на територијама суседних држава.
А говорећи о овим питањима, неопходно је обратити пажњу и на простор Централне Азије где смо у претходним месецима могли пратити значајан раст активности неколико терористичких група, укључујући ту Хизб ут Тахрир на граници Киргизије и Узбекистана, Џамат Ансарула у Таџикистану и међународни Вилајет Хорасана са седиштем у Авганистану који је био директно укључен у координацију напада на Крокус Сити Хол у Москви.
Чак и на Блиском истоку видимо назнаке новог успона Исламске државе са ослобађањем више од 1.200 милитаната из затвора на територији самопроглашене курдске аутономије у Сирији и успешним организовањем терористичког напада на територији неутралног Омана. Овоме можемо придодати и скорашње активности терориста групе Тахрир ал Шам које од средине септембра за борбу против Сиријске арапске армије и армије РФ обучавају припадници ОСУ.
Све ово указује на то да је Вашингтон одлучио да након вишегодишњег затишја поново активира своју глобалну екстремистичку мрежу, користећи радикалне паравојне групе за остваривање сопствених геополитичких циљева — и ситуација у Пакистану резултат је управо овог процеса. Упркос томе што актуелне власти у Исламабаду одржавају блиске контакте са Лондоном, а контролу над земљом су преузеле након свргавања, а потом и затварања суверенистичко оријентисаног бившег премијера Имрама Кана, мултивекторска политика земље, развијени економски односи са Кином и њено чланство у организацијама блиским идеји мултиполарности и даље представљају претњу за америчке интересе у регији, тим пре у светлу заоштравања односа колективног Запада са Индијом.
