Током јучерашњег дана, у медијима су се појавили више него интересантни наводи да је кијевски режим спреман да у случају одбијања Запада да прихвати такозвани план победе Зеленског (који је, очигледно, заменио једнако неуспешну ”формулу мира”) изради нуклеарно оружје и примени га против Русије — према писању немачког Bild-а, а уз референцу на медијима омиљене анонимне изворе, у случају доношења ове одлуке, Кијев може имати функционалну нуклеарну бомбу кроз свега неколико недеља.
Ови наводи, наравно, касније су демантовани од стране званичника режима, што и није неочекивано — у предвечерје почетка СВО, највиши руски званичници, укључујући ту и председника Владмира Путина упозорили су на постојање индикација да Украјина планира да у потпуности одустане од одредница Будимпештанског договора у којем се гарантује и не-нуклеарни статус Украјине.
Стога, јавно заузимање ове позиције представљало би практично потврду позиције Москве у погледу неопходности покретања СВО, а то је нешто што ће и Кијев и колективни Запад покушати да избегну све док за то постоји могућност. Но, да ли је демант Кијева само формалност иза које стоје стварни планови за развој и могућу примену нуклеарног оружја?
Позадина догађаја
На првом месту, битно је напоменути да упркос театралним формулацијама о спречавању ширења технологије за израду нуклеарног наоружања, ово тешко да представља строго чувану тајну — наравно, различите нуклеарне државе приступају конкретним механизмима који покрећу нуклеарну реакцију на различите начине, али сам принцип је добро познат и не посебно сложен. Другим речима, практично свака земља која располаже нуклеарном енергетиком има све неопходне капацитете да створи атомску бомбу у релативно кратком року.
Стога, са техничке стране, техничких препрека за реализацију ове претње нема, но ризик од реализације таквог сценарија остаје минималан из низа других разлога — на првом месту, могућа примена нуклеарног оружја против Русије означила би примену руске нуклеарне доктрине након чега би бивша Украјина била практично избрисана са мапе, док би централна и западна Европа у најбољем случају биле засуте радиоактивним честицама.
А, чак и не узимајући у обзир могућност примене овог оружја, овакав развој догађаја довео би до колапса система неширења оружја за масовно уништење при чему би прво неформалне нуклеарне силе (Северна Кореја, Иран, Израел) постале формалне, након чега би и бројне друге државе покушале да поврате баланс сопственим нуклеарним програмима. И ово је нешто што тешко да је у интересу било које светске силе.
